Na tribini „Radna prava žena“, u organizaciji Političke platforme Solidarnost i koalicije Moramo, razgovaralo se o urušavanju radnih prava žena, njegovim posledicama, ali i merama za poboljšanje postojećeg stanja.
Istraživanja pokazuju da ljudi u Srbiji rade znatno više, ali su plaćeni znatno manje od svojih kolega u drugim zemljama na našem kontinentu, ukazala je moderatorka tribine. Često se zanemaruje da žene u Srbiji trpe veće posledice urušavanja radnih standarda. Žene se teže zapošljavaju, izložene su diskriminaciji na poslu i prilikom zapošljavanja, a manje zarađuju od svojih muških kolega i kada rade na istim poslovima, podsetila je. One češće dobijaju otkaze i češće ostaju ekonomski neaktivne jer je briga o porodici pretežno viđena kao uloga žena.
Tribina je održana prostoru „Miljenko Dereta“ u Beogradu, a na njoj su govorile Irena Pejić iz Političke platforme Solidarnost, Biljana Đorđević iz Ne davimo Beograd (NDB), Melanija Lojpur, sindikalna aktivistkinja i članica Političke platforme Solidarnost i Sarita Bradaš iz Centra za dostojanstven rad (CDR), dok je moderatorka tribine bila Aleksandra Lakić, portparolka Političke platforme Solidarnost.
Saradnica CDR-a, Sarita Bradaš, je ukazala na rodne razlike vidljive u indikatorima aktivnosti na tržištu rada i platnom jazu, koje smatra osnovnim uzrocima veće nesigurnosti žena. Tako je stopa zaposlenosti žena uzrasta od 20 do 64 godine 57 posto, dok je 72% muškaraca istog uzrasta zaposleno.
„Ako vam je finansijska sigurnost jedan od glavnih izvora sigurnosti, posao je način da dođete do prihoda, a visina zarade određuje koliko ćete te sigurnosti imati, ova dva faktora su odlučujuća.“
Bradaš je ukazala na to da je u mlađim uzrasnim grupama žena široko rasprostranjen rad sa nestandardnim, odnosno ugovorima na ograničeno vreme, te da one preovlađuju u kategoriji pomažućih članova domaćinstva (u koje spadaju poslovi u poljoprivrednim gazdinstvima i porodičnim formama), koja je prepoznata kao ranjiva kategorija zaposlenosti.
Članica malog veća NDB-a, Biljana Đorđević, se složila sa Bradaš da je ostvarenje ekonomske nezavisnosti preduslov za ostvarenje drugih prava, uključujući i ličnu sigurnost. Nedostatak ekonomske sigurnosti i vremena osujećuje i mogućnosti žena da ostvare političku participaciju. Ovaj začarani krug dovodi do toga da žene ne mogu da u javnoj sferi zagovaraju svoja prava, smatra Đorđević.
„S jedne strane, ako nemate ekonomsku nezavisnost ne možete da participirate u politici; ali, s druge strane, morate da participirate da biste koliko-toliko obezbedili ekonomsku nezavisnost“, prokomentarisala je Đorđević paradoks našeg vremena. Ona je, uz to, kritikovala to što se u političkim organizacijama najčešće manje vrednuje rad žena „u društvu koje je i dalje patrijarhalno i traži muške lidere“. Ona je ocenila da prisustvo žena na visokim političkim pozicijama ne garantuje manje patrijarhalne politike, već da promena mora doći od transformacija u samim političkim organizacijama.
„U Političkoj platformi Solidarnost polazimo od činjenice da odnosi unutar sfere rada oblikuju sve druge društvene relacije“, nadovezala se Irena Pejić, članica koordinacionog tela i koordinatorka ženske grupe Solidarnosti. Ona je ukazala na načine na koje se članovi Solidarnosti godinama bave pitanjima rada, učestvujući, između ostalog, u borbama protiv trenutno važećeg Zakona o radu, sindikalnim borbama i kampanjama za podizanje minimalne zarade. Članovi Solidarnosti imaju mnogo iskustva u istraživačkom, aktivističkom i sindikalnom radu, što ujedno smatra osnovnim političkom doprinosom ove platforme. Pejić je kritikovala veliki disbalans između legislative i njene primene:
„Mi i sa ovim krnjim zakonom o radu imamo užasno veliki problem da se izborimo za to da zaštitimo i prava koja nam on nominalno garantuje. Žene na tržištu rada imaju velike probleme, koji ih guraju u neaktivnost. U ovom trenutku moramo da prepoznamo šta je sve potrebno promeniti da bi se takvo stanje menjalo, da prepoznamo trenutak i istupimo na politički scenu i da na neki način učestvujemo u donošenju odluka koje nas se direktno tiču“, zaključila je Pejić.
Sindikalna aktivistkinja Saveza samostalnih sindikata Srbije, Melanija Lojpur, se nadovezala na konstataciju da je postojeći Zakon o radu loš za žene, pojasnivši da on radnike definiše kao zaposlene, čime je veliki broj žena onemogućen da ostvari svoja prava. Ona je takođe ukazala na negativne posledice toga što se država povukla iz domena brige i osvrnula se na probleme radnica angažovanih na PP ugovorima.
„Sindikat se oseća vrlo nemoćno. Mi smo pokušali da u pregovorima koji se vode oko Zakona o radu zajedno sa državom dođemo do nekog teksta koji bi bio prihvatljiv i nama i njima, ali to nije uspelo, već je ostavljen tekst po kom je veliki broj ljudi o kojima bi sindikat trebalo da brine ostavljen van granica postojećih definicija“, ocenila je Lojpur. Lojpur se saglasila sa ocenom da je neophodno boriti se za prava žena i drugih ugroženih grupa u javnoj i političkoj sferi, pozvavši na saradanju sindikata, političkih pokreta, stručnjaka i civilnog društva u rešavanju gorućih problema.
