Predanost s kojom se urušava javno zdravstvo tolika je da se ne može opravdati nemaštinom ili
neznanjem, već sistemskom odlukom; doista, i oskudne informacije koje smo saznavali o
postupanju s pandemijom ukazuju na to da novca i kompetentnih ljudi itekako ima, ali da ih se
kreatori politika sete kada problem nepovratno eskalira.
Tema za sebe bilo bi ponižavajuće stanje primarne zdravstvene zaštite, za šta mi je ilustrativan
primer Dom zdravlja Zvezdara. Makrolokacija zgrade izgrađene pre pedesetak godina takva je da u
smislu prostornog planiranja više ne odgovara rasporedu stanovništva matične opštine; isti
komentar važi i za površinu objekta. Pristup zgradi i službama nije prilagođen osobama s
invaliditetom, a izazovan je i za sve koji se iz bilo kog razloga otežano kreću. Zgrada nema nikakvu toplotnu izolaciju, pa je leti prevruće u čekaonicama. Ordinacije su klimatizovane, pri čemu su klima-uređaji priključeni na postojeću električnu instalaciju, koja nije bila projektovana za njih.
Instalacije vodovoda i grejanja su trule. Kada se na ovo doda oprema koja zbog neprekidnog
pogona učestalo otkazuje, jasno je zašto se u avgustu termini za fizikalnu terapiju zakazuju za
novembar!
Stručnjake za oblast planiranja i organizovanja javnog zdravstva imamo i ne bih im se mešao u
posao, barem ne na primarnom nivou. Priča o milijardi eura koja će se utrošiti na nacionalni stadion podstakla me da predložim multidisciplinarno unapređenje tercijarnog nivoa, i to u pogledu dijagnostike i terapije najtežih oboljenja, onih onkoloških: zašto nekoliko stotina miliona eura – u svakom slučaju daleko manje od milijarde – ne bismo uložili u dva ubrzivača čestica (preciznije: ciklotrona) za potrebe medicine?
Prvi ciklotron služio bi za proizvodnju izotopa za potrebe dijagnostičkih i terapijskih
radiofarmaceutika i mogao bi se nalaziti u Institutu Vinča. Namenski pravljena zgrada tamo već
postoji. Postoje i dva ciklotrona koji nikad nisu proradili i s kojima Institut zapravo ni ne zna šta će (pominjale su se primene za određivanje starosti vina i veštačenje autentičnosti umetničkih slika), jer su – pojednostavljeno rečeno – postali tehnološki prevaziđeni pre nego što su i kompletirani.
Možda bi najproduktivnije bilo ne računati više na njih i nabaviti novu instalaciju koja bi se
kombinovano koristila za istraživanja i komercijalnu proizvodnju radiofarmaceutika. Ovakav
primer nalazimo u neposrednom susedstvu: ciklotron na Institutu “Ruđer Bošković” u Zagrebu
preko dana se koristi za istraživanja, a noću za sintezu farmaceutika; oni se potom odmah
transportuju i do beogradskih bolnica, da bi ujutro pacijenti mogli da obave pregled na
pozitronskom emisionom tomografu (PET skener). Pored uštede kroz eliminisanje uvoza i zaradu
kroz mogućnost izvoza, ova investicija bi dala nesumnjiv zamah domaćoj nauci: ciklotron, naime,
ne opslužuju prekvalifikovani navijači, već doktori nauka.
Drugi ciklotron bio bi tzv. izohroni protonski ciklotron i služio bi za terapiju zračenjem snopom protona. Ovakav uređaj nešto je sasvim novo u radioterapiji, nema ga u Srbiji, a najbliži se nalazi u Austriji. Pored nesumnjive koristi u smislu terapije za domaće pacijente, ovakav centar mogao bi da ponudi usluge i korisnicima iz inostranstva; ne vidim bolji način da se u okruženju popravi ne baš sjajan imidž zemlje nego nuđenjem vrhunske i zaokružene medicinske nege za najteža oboljenja.
Šire gledano, radilo bi se o upošljavanju domaće građevinske operative za izgradnju posebne,
namenski projektovane zgrade koja ispunjava standarde zaštite od jonizujućeg zračenja, zatim
pratećeg dijagnostičkog centra, kao i smeštaja za korisnike i njihove pratioce. Još jednom
naglašavam i korist po domaću nauku, jer bi visokoobrazovani stručnjaci imali priliku da među
retkima u svetu rade na vrhunskoj opremi.
A možemo, umesto toga, da napravimo stadion.
Prof. dr Milan Bjelica
