Univerzalno nasledstvo

Solidarno do univerzalnog nasledstva

Već duži niz godina aktuelna je priča o univerzalnom dohotku. Globalni proces automatizacije i robotizacije ukinuo je mnoga radna mesta u industriji i sektoru usluga a očekivano je da se ovaj proces nastavi i u budućnosti. Održivost tržišne ekonomije u mnogome zavisi od visoke stope zaposlenosti koja održava kupovnu moć odnosno tržište. Jednostavnim rečnikom rečeno, za razliku od radnika, roboti za svoj rad ne dobijaju platu koju će potrošiti na proizvode koje prave drugi roboti tako da su dugoročno gledano vrlo loši za tržišnu privredu. Univerzalni dohodak se javio kao logično rešenje za ovu samoprotivrečnost modernog kapitalizma. Pošto bi ova mera takođe mogla da ima i dodatne sporedne efekte u vidu smanjenja nejednakosti i povećanja društvene pokretljivosti ekonomski depriviranih ili marginalizovanih grupa nije uopšte čudno što je već počelo eksperimentalno uvođenje univerzalnog dohotka u nekim državama.

Pored toga se u Nemačkoj pojavila i ideja o univerzalnom nasledstvu. Naime, Nemački institut za ekonomska istraživanja je predložio da svaki nemački građanin, kada napuni 18 godina, dobije 20000 evra od države, a da bi se novac za ovu meru mogao pronaći kroz povećanje poreza na nasledstvo kao i dodatnim oporezivanjem najbogatijih Nemaca. Na ovaj način bi se najviše doprinelo ekonomskom osnaživanju mladih ljudi koje ne čeka neko značajno nasledstvo u životu. Takođe, ovo bi imalo pozitivan efekat čak i na mlade koji će možda jednog dana nešto i da naslede ali to nešto ne mogu dobiti na početku svog životnog puta. Samostalnost i socijalna mobilnost mladih bi se svakako ovom merom značajno povećala.

Ukoliko na ove dve inicijative gledamo iz ugla periferije globalnog kapitalističkog sistema, na kojoj se naše društvo nalazi, one nam mogu izgledati gotovo nadrealno. Iz naše perspektive automatizacija i robotizacija se dešava tamo negde dok se ovde dešava beskrajna tranziciona kriza koja je dovela do deindustrijalizacija i kontinuiranog odlaska radno sposobnog stanovništva a pre svega mladih opet tamo negde. Sve ovo uz inače loše demografske trendove dovodi nas u apsurdnu situaciju u kojoj će mesto univerzalnog prihoda na ovim prostorima u nekoj vrlo depresivnoj projekciji naše budućnosti zapravo zauzeti penzioni sistem koji će naravno biti potpuno ekonomski neodrživ. Kao ključni razlog zbog kog institucije ne uspevaju da preokrenu ove procese obično se navodi nedostatak sredstava. Nije teško zaključiti kako bi i ove dve moderne inicijative bile lako odbačene sa istim obrazloženjem.

Naravno, vrlo je smisleno postaviti pitanje da li društvo koje praktično odumire može sebi dopustiti da nema sredstava za mere kojima bi se povećale šanse za ozdravljenje i opstanak u budućnosti? Svako društvo ako ništa drugo može napraviti preraspodelu resursa kojima raspolaže kako bi bilo funkcionalnije. Bogatija društva od našeg imaju veće resurse ali vrlo realno pitanje da li smo baš toliko siromašni da nemamo šta da preraspodelimo?

Potpuno je izvesno da u našem državnom budžetu nema novca niti za univerzalni prihod, niti za univerzalno nasleđe ali država ne raspolaže samo novcem. Država pored novca može emitovati i obveznice i upravo naša država često emituje obveznice kada hoće da se zaduži. Obveznica garantuje onome ko je kupi da će mu kada dospe rok obveznice država isplatiti sumu koja je veća od sume kojom je obveznicu platio. Što je rok u kom obveznica dospeva veći veća je i razlika u ceni odnosno zarada onog ko obveznicu kupuje.

Zamislimo sada situaciju u kojoj država emituje pakete obveznica koje mladi ljudi dobijaju kao univerzalno nasledstvo kada napune 18 godina. Te obveznice bi recimo mogle da postepeno dospevaju narednih 50 godina. One bi mogle da se iskoriste kao zalog za stambeni kredit ili kao kapital kojim bi moglo da se započne neko preduzetništvo. Takođe, obveznice bi mogle da se unovčavaju kako dospevaju i da se koriste kao neki mali univerzalni dohodak. Recimo paket obveznica od 30000 evra koji bi postepeno dospevao 50 godina bi davao prinos od 50 evra mesečno. Sa druge strane taj isti paket bi verovatno bio sasvim dovoljan kao učešće za stambeni kredit.

Kao i svako zaduženje država bi i dug koji je napravila emitovanjem obveznica morala da vrati odnosno da obezbedi novac za isplatu dospelih obveznica. Obzirom da bi obveznice u ovom slučaju bile upotrebljene kao sredstvo za obezbeđivanje univerzalnog nasleđa najlogičniji izvor za finansiranje ovih isplata bi bio porez na nasledstvo. Da bi se kroz ovu meru zaista i sprovela redistribucija resursa u našem društvu ovaj porez bi morao da bude progresivan. To znači da bi morao da se utvrdi prvo neoporezivi deo nasledstva koji bi mogao recimo da bude baš u visini prethodno utvrđenog univerzalnog nasledstva. Sve preko te sume bi bilo progresivno oporezovano. Na nasledstva koja su za malo veća od neoporezive sume bi se plaćao simboličan porez dok bi poreske stope za velika nasledstva bile vrlo visoke. Sama naplata poreza na nasledstvo bi se realizovala prelaskom dela nasledstva u posed države. Naslednici bi imali pravo otkupa a država pravo preče kupovine imovine koja se nasleđuje tako da bi većina mogućih imovinskopravnih manipulacija i komplikacija bila izbegnuta.

Pošto ove mere ne bi mogle da se sprovode retroaktivno, starije generacije, koje su postale punoletne pre uvođenja ove mere i koje nisu dobile univerzalno nasledstvo, bi kada dođu u poziciju da nešto naslede imale duplo veći neoporezivi deo nasledstva i tako bi i ta nejednakost bila bar delimično ispravljena.

Danas u Srbiji, manje od 10 odsto mladih ima rešeno stambeno pitanje, a još manji procenat njih je u mogućnosti da sebi priušti kupovinu stana. S druge strane, stambena politika za mlade u Srbiji usmerena je najviše ka mladim bračnim parovima ili ka zaposlenima u policiji ili vojsci. Da država ni ne planira da reši ove probleme govori i Nacrt stambene Strategije koji se donosi za narednih 10 godina, kao i prateći Akcioni plan prema kom, osim mladih bračnih parova i mladih koji izlaze iz socijalne zaštite, nema planova za rešavanje ovog izuzetno važnog problema.

Prema Izveštaju o položaju i potrebama mladih (2022) Ministarstva omladine i sporta, trećina mladih u Srbiji se finansijski i stambeno osamostali kada su starosti od 25 do 30 godina. Kao glavni razlog za to navode finansijske uslove (preko 50% mladih nema finansijske uslove da se ranije osamostali). Kada se posmatra raniji period, od 2019. godine primetan je rast procenta mladih koji se kasnije osamostaljuju (u 2019. – 28%, a 2021. – 34%). Ono što mladi navode da bi bio najbolji vid podrške za njih u domenu stambene politike jeste izgradnja neprofitnih stanova za mlade (31.5%) i subvencionisani krediti za mlade (29%). U tom kontekstu, mladima treba ponuditi alternativna rešenja poput univerzalnog nasledstva kada ih je već država izostavila iz svih važnih planova i strategija u domenu stambene politike.

Ono što možemo zaključiti iz svega ovoga je da praktično svaka država pa i ova naša u svakom momentu može uvesti univerzalno nasledstvo. Jedini razlog zašto ova mera nije još uvedena, iako o tome postoji ideja već više od 200 godina (Thomas Paine je predlog izneo 1797 godine), je jednostavno nedostatak političke volje.

 

Goran Radlovački i Svetomir Nikolić

Univerzalno nasledstvo

You May Also Like

STOP izmeštanju posmrtnih ostataka Josipa Broza Tita!

Solidarnost obeležila Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu

Solidarnost obeležila Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu

Simić: Zemunu je potreban pravi kulturni centar, ali ne samo na papiru

Baković Jadžić: Podizanje spomenika Dragoljubu Mihajloviću je vrhunac cinizma SPS-a

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *