Umesto prava radnika i radnica, država štiti investitore

Politička platforma Solidarnost je u sredu, 23. februara, održala tribinu Migracije i degradacija socijalnih prava u Srbiji, posvećenu stanju socijalnih i radnih prava u Srbiji, položaju stranih radnika, tražilaca azila i domaćih radnika.

O višedecenijskoj degradaciji radnih i ljudskih prava, ulozi države i tome kako se situacija može poboljšati govorili su Danilo Ćurčič iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava – A 11, Nikola Kovačević iz Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS, Jelena Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava, Aleksa Petković iz pokreta Ne davimo Beograd, a razgovor su vodili Marija Vladisavljević i Aleksandar Marković iz Političke platforme Solidarnost. Snimak razgovora možete pogledati na našem YouTube kanalu klikom OVDE >>>

Nikola Kovačević je ocenio da država radije staje iza investitora nego iza radnika i radnica u situacijama kada se krše radnička prava:
„Jedna od pošasti našeg društva se bazira na davanju prioriteta interesima za ostvarivanje profita i na narativu da ‘što je više investicija to će nama biti bolje’. Taj narativ u drugi plan stavlja međunarodne standarde o ljudskim pravima koje bi država bez obzira na prirodu interesa koje želi da ostvari uvek morala da štiti.“

Umesto toga, država bira da ne primenjuje međunarodne standarde, ali i domaći Ustav i zakonodavstvo koje propisuje kakvi treba da budu uslovi rada i zaštita radnika i radnica. Kovačević je ukazao na to da dodatni problem, kada su u pitanju radnici migranti, predstavlja to što oni najčešće ne poznaju jezike na kojima bi mogli da se sporazumeju u domaćim uslovima, niti su upućeni u prava koja bi trebalo da im garantuju domaći i međunarodni pravni okvir. On je opisao prepreke sa kojima se suočavaju organizacije koje se bore za prava radnika.
„Mi živimo u kontekstu u kom se konstantno sabotira svaki napor nas koji hoćemo da pružimo pravnu pomoć žrtvama kršenja ljudskih prava, a trebalo bi da bude suprotno. Država je ta koja bi trebalo da to prepozna kao problem, a ne da pokušava da iznađe načine da te saplete što više puta, da te umori i da te dovede do tačke kada shvatiš da nemaš kapaciteta da se boriš protiv tako moćne mašinerije.“

Kovačević se zapitao kako se kompanije koje su često moćnije od samih država mogu primorati da poštuju prava radnika.
„Kada Republika Srbija povredi vaša prava, vi možete da pokrenete domaće i međunarodne postupke kojima ćete tu državu pozvati na individualnu odgovornost. Ali, kome da se obratite kada vam Linglong ili bilo koja druga velika korporacija prekrši neko pravo? Kako da se obratite državi koja je toj kompaniji dozvolila da dođe ovde, da uloži veliki novac, sa kojom je verovatno zaključila vrlo nepovoljne ugovore – a vi se sada nalazite u situaciji da tražite pomoć od nekoga ko je stvorio uslove da neka kompanija krši vaša prava?“

Kako iznosi Kovačević, da bi zaštitilo svakog pojedinačnog radnika civilno društvo mora da ulaže ogromne resurse. On je iskazao bojazan da organizacije za zaštitu ljudskih prava nemaju mogućnost da reše tako velike probleme, iznoseći stav da je njima neophodno pristupiti na sistemskom nivou, tako da država promeni svoje politike i napravi adekvatan balans između interesa za investiranjem i ekonomskim razvojem, sa jedne, i daleko vrednijih interesa ljudskih prava, sa druge strane.

Danilo Ćurčić iz Inicijative za socijalna i ekonomska prava – A 11 je konstatovao da je slučaj vijetnamskih radnika u fabrici Linglong upravo pokazao kako izgleda kad država odluči da se nikakva prava neće primenjivati. On je podsetio na to da država nije obezbedila pomoć vijetnamskim radnicima, već je učestvovala u tome da se sabotira izveštavanje o njima i pružanje pomoći koje su organizovale nevladine organizacije za ljudska prava.
„Kada predsednik države izađe i kaže ‘Nije mi jasno zašto je inspekcija u ovom slučaju izlazila na teren, da sam ja ministar, ja to ne bih dozvolio’, od tog trenutka niko od državnih organa više ne preduzima ništa.“

Ćurčić smatra da je ovaj slučaj pokazao da aktivisti, udruženja, ljudi na terenu mogu da urade mnogo više nego što su i sami znali da mogu. Sa druge strane, on je skrenuo pažnju na to da slučaj Linglong sugeriše kako će se država postavljati i u narednim sličnim situacijama, sa drugim investitorima, podsetivši da Srbija za poslovanje Linglonga plaća finansijski, ekološki i ceh u reputaciji zemlje u kojoj se ne poštuju radna i socijalna prava.

Jelena Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava se složila sa Kovačevićem i Ćurčićem u oceni da država izbegava da primeni odredbe domaćeg zakonodavstva koje bi mogle da zaštite strane radnike i radnice:
„Država poslodavcima ostavlja prostor da zloupotrebljavaju i krše ljudska prava ranjive i neupućene stranke, radnika migranata, izbeglica i tražilaca azila“.

Ona je je ukazala na to da je tema nepoštovanja radnih i ljudskih prava radnika migranata, nažalost, poznata samo uskom krugu ljudi. Ona smatra da sa njom treba upoznati šire građanstvo, naročito imajući u vidu da je u pitanju problem koji postaje veći i ozbiljniji, a posledice ima i po domaće radnike. Ona je podsetila na tendenciju priliva stranih radnika koja je vidna u povećanju broja zahteva za izdavanjem radnih dozvolaa.
„Pribojavam se toga da je u pitanju samo vrh ledenog brega, odnosno da zvanični podaci predstavljaju samo deo radnika.“ Ona je iznela da je za sve nepoznanica koliko je stranih radnika i radnica koji kroz Srbiju prolaze ili u njoj ostaju, a koji nisu evidentirani od strane državnih službi, zapitavši se da li Srbija želi da dozvoli njihovu zloupotrebu putem kršenja ljudskih prava.

Aleksa Petković iz pokreta Ne davimo Beograd je izneo stav da je nepoštovanje ljudskih i radnih prava politička odluka države. On je podsetio na to da polovina stanovništva Srbije prima ispod 50.000 dinara. Siromaštvo i nejednakosti su u porastu, a država ne radi gotovo ništa da ih spreči, smatra Petković. U takvoj situaciji ljudi su primorani da prihvataju bilo kakve poslove, uključujući i one na kojima se njihova prava zloupotrebljavaju i gaze.
„To su poslovi za firme koje ova vlast dovodi u Srbiju, i to za naš novac“, ocenjuje jedan od predstavnika koalicije Moramo.

Petković je prokomentarisao da državne institucije ne štite radnike, a da su sindikati, koji bi takođe trebalo da ih zaštite, previše slabi da bi išta učinili. On je naveo da je ovakva ekonomska i politička situacija dovodi i do masovnog iseljavanja radnika i radnica iz Srbije.Tako trka da se obezbedi što povoljnija poslovna klima za strane investitore dovodi do toga da u Srbiji već nedostaje radnika i radnica mnogih profila. U budućnosti ćemo se, procenjuje, naći u još težoj situaciji.
„Šta možemo da uradimo? Ja mislim da je prvi korak da smenimo ovu vlast. Neko mora da ih zaustavi u ovome“, zaključio je Petković.


FOTO: Katarina Drajić

You May Also Like

Miletić: Radnici u Srbiji već osećaju posledice rata u Ukrajini

Ljudi u Srbiji toliko malo zarađuju da se štednja struje podrazumeva

Fiat

Podrška radnicama i radnicima kompanije Fiat iz Kragujevca

Prvomajski proglas koalicije Moramo

Prvomajski protest!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.