Svedoci smo kako su tokom poslednjih decenija večite tranzicije sve ključne informacije o funkcionisanju državnih organa na ovaj ili onaj način postale nedostupne, ako su ikada prethodno zaista i bile dostupne. Počevši od državnih projekata zasnovanih na medjudržavnim ugovorima sa klauzulama o tajnosti i specijalnim zakonima kojima se pravni sistem nase države praktično suspenduje, preko izvrdavanja državnih organa da blagovremeno objave čak i ono sto su po ekspilcitnoj zakonskoj proceduri u obavezi kada im se to zatraži (po zakonu o dostupnosti informacija), sve do dokumenata koji su objavljeni na desetinama sajtova različitih državnih organa i ustanova na način koji zahteva stručno istraživanje ukoliko je iz bilo kog razloga neophodno da se do neke upotrebljive informacije o funkcionisanju nase države dođe, stiče se utisak da je neupitno da postoji generalna državna politika netransparentnosti. Ova svojevrsna mistifikacija rada državnih organa je naravno savršen paravan za sve zamislive oblike zloupotreba i manipulacija.
Koruptivni ambijent, koji se sada doživljava kao trajna osobina javnog sektora u našoj državi, izgleda kao nepremostiv problem za svakoga ko ima ambiciju da promeni nešto više od pukih rukovodećih pozicija u državnom apartu kroz izborni proces i smenu vlasti. Ukoliko želimo da izbegnemo scenario “sjaši Kurta da uzjaše Murta” ili bar uitsak da je taj scenario neizbežan, neophodna je transformacija državnih organa i ustanova u mesta na kojima zaista vidimo artikuliciju opštih interesa a to se jednostavno ne može izvesti bez apsolutne transparentnosti. Tek ukoliko u svakom trenutku možemo imati uvid u to šta svaki državni organ ili ustanova radi postoji šansa da se naša država reformiše i najzad postane naš servis. U simboličkom smislu, da bi bilo koja stvarna politička promena bila moguća neophodno je da državu pretvorimo u svojevrsnu kuću od stakla koja će umesto zidova imati prozore i u kojoj će čak i zavese moći da se koriste samo u zaista retkim slučajevima državnih tajni (pa čak i tu bi moralo da bude jasno odredjeno ko ipak može da zaviri iza tih zavesa).
Ideja da u nekom doglednom roku možemo da pređemo put od države, koja više liči na neku ukleti zamak u magli sa puškarnicama umesto prozora i pokretnim mostom koji, preko jarka prepunog krokodila, pušta samo povlašćene, nego na kuću, do nekakve moderne kuće u staklu otvorene za sve zainteresovane, koji žele da nadgledaju dešavanja u njoj, deluje kao neostvariv civilizacijski iskorak odnosno kao nekakav utopijski san. Ono sto je najinteresantnije u celoj priči je to da je taj iskorak zapravo moguće napraviti relativno lako.
U preddigitalnom dobu bilo je razumljivo zašto je dostupnost informacija od javnog značaja bila toliko komplikovana. Niste jednostavno mogli da pustite zainteresovane da se prošetaju po kancelarijama i arhivama državnih ustanova kako bi sami pronašli šta ih zanima. Zaintereovani su morali da pišu zahteve a onda bi nekakava služba pronlazila po tim fiokama i registrima tražene dokumente, kopirala ih, overavala, zavodila. slala, odgovarala na zahtev itd, odnosno radila sve one poslove koje administracija radi sa papirima i na to trosi zapanjujće veliko vreme i resurse. Zakoni i propisi su definisali procedure vezane za ove postupke, rokove, prava na zalbe i upravne postupke ukoliko se rokovi probiju ili se na zahteve ne odgovori itd. Sve ovo su zakonodavci u našoj državi svojevremeno lepo prepisali iz zakona koji važe u demokratskim drzavama ali je već tada bilo jasno da je kasno jer je i u drzavama koje su nam bile uzor celu ovu regulativu vreme jednostavno pregazilo.
Ne postoji bilo kakav tehnički razlog zbog koga bilo koji dokument u digitalnom obliku koji je proizveo neki državni organ, nakon što se zavede, ne bi bio automatski dostupan javnosti, putem tehnologija koje su u širokoj upotrebi, osim ako nije reč o poverljivom dokumentu odnosno državnoj tajni pa čak i u tom slučaju takav dokument bi morao automatski da bude dostupan osobama koje poseduju bezbednosne sertifikate određenog nivoa.
Čak i ako neki dokument koji je kreirala neka državna institucija izvorno ne postoji u digitalnom obliku, iz bilo kog bizarnog razloga, opet ne postoji zaista nikakav valjani razlog da taj dokument ne bude digitalizovan u proceduri koja traje 2 minuta putem opreme i programa koje ima bilo koja prosečno opremljena kancelarija.
Tehnologija takozvanih cloud usluga, (DropBox, WeTransfer, OwnCloud, NextCloud…) koja je postala toliko široko rasprostranjena da ove usluge danas koristi u nekom obluku gotovo svako preduzeće ili organizacija, kao i veliki broj pojedinaca, bi relativno lako i na najednostavniji način omogućila da se svaki dokument, koji proizvede bilo koji državni organ, nakon što je u delovodniku dobio svoj broj, jednostavno stavi na uvid zainteresovanim građanima, novinarima ili istražnim organima. Zianteresovani bi čak mogli u realnom vremenu da prate kako se u folderu vezanom za određenu državnu ustanovu ili njen deo pojavljuju dokumenti ili recimo službene zabeleške i time bi neposredno mogli da imaju uvid u rad državnih institucija.
Takođe, u zatvorenom delu takve jedne državne cloud platforme prema kojem bi imali pristup recimo samo inspektori mupa koji imaju odgovarajuće bezbednosne sertifikate, bi mogli da se prate svi oni dokumenti koji imaju nekakvu oznaku poverljivosti. Poenta zatvorenog dela ovakve cloud platforme, je da inspektori, kao ni zainteresovani građani u otvorenom delu ove državne cloud platforme, ne bi morali da pižu zahtev nikakvoj službi i tako alarmiraju one koje nadgledaju i isatražuju. Ovo bi u dobroj meri smanjilo mogućnost da se medjunarodni ugovori, ugovori sa klauzulom o tajnosti ili dokumenti na koje je po nekom diskrecionom pravu stavljena oznaka poverljivosti koriste kao paravan za koriptivne radnje i zloupotrebe za šta sada često postoji široko raširena osnovana sumnja.
Na isti način u posebnom delu državne cloud platforme bi mogle da se prate različite prijave gradjana ekološkoj, sanitarnoj, tržišnoj inspekciji ili inspekciji rada, koje bi opet bile upućivane preko sajtova ovih institucija, eUprave ili specijalizovanih mobilnih aplikacija. Svaka od ovih prijava bi na državnoj cloud platformi morala automatski da bude stavljena na uvid i uparena sa odgovorom inspekcijskog organa koji je prijavu izrekao i dokumentima vezanim za eventualni postupak koji sledi. Opet bi u realnom vremenu moglo biti javno praćeno koliko brzo nadležne službe reaguju na prijave, koliko ih ozbiljno tretiraju i kakav im je konkretan učinak. Na primer, prijava inspekciji rada o prisiljavanju zaposlenih na neplaćen prekovremeni rad u nekom preduzeću bi rezultirala izveštajem o izlasku inspektora na teren, zatečenom stanju, izrečenim merama i kaznama kao i o naknadnim izlascima na teren radi provere implementacije izrečenih mera. Sve ovo bi u realnom vremenu bilo dostupno kako novinarima tako i zainteresovanim gradjanima uključujući i radnike drugih preduzeća koji bi opet bili ohrabreni uvidom u efikasnost sitema da i sami podnesu prijave ukoliko su na sličan način ugroženi.
Veliki sekundarni benefit ovakve ‘staklene države’ bi zapravo bio u realnoj slici o tome šta ko zaista radi od zaposlenih u državnim organima i ustanovama koje svi zajedno plaćamo kroz poreze. Između ostalog, sistematizacija radnih mesta u svakom od tih državnih organa ili institucija bi bila dostupna na državnom cloud sistemu i to bi, upareno sa dokumentima koje ove ustanove produkuju, otvorilo vrata zainteresovanim pojedincima, organizacijama, udruženjima građana i političkim strankama opozicije da pristupe jednom ozbiljnom istraživačkom radu u cilju popravljanja rada ovih organa i institucija. Na primer, bilo bi moguće utvrditi koliko su zaista inspektori rada opterećeni brojem prijava koje im se upućuju, da li ministarstvu za rad i socijalna pitanja nedostaju inspektori i da li u tom ministarstvu, prema vazećoj sistematizaciji, postoje zaposleni o čijem radu ne postoje nikakvi tragovi, čija imaena nisu potpisana ispod nikakvih rešenja, odovora na prijave ili nekog drugog dokumenta koje različite službe ovog ministarstva proizvode a da pri tom prema sistematizaciji radnih mesta ne obavljaju poslove higijeničara ili nekakav drugi tehnički posao u ministarstvu? Da li se ti zaposleni pojavljuju u evidenciji dolazaka na posao, na putnim nalozima i platnim spiskovima? Da li se radi o fiktivno zaposlenim osobama po partijskoj liniji ili su ta fiktivna zaposlenja posledica korupcije ili nepotizma? Sve su ovo pitanja na koje bi biloi relativno lako odgovoriti ukoliko se državni cloud sistem upsostavi i utvrde jasne i jednostavne procedure za njegovo korišćenje kao i još jasnije i vrlo stroge kazne za izvrdavanje i nepoštovanje tih istih procedura.
Ono sto je najvažnije u svemu ovome je da uspostavljanje ovakvg jednog državnog cloud sistema za javni uvid u rad državnih institucija i organa nije uslovljeno nikakvim velikim troškovima niti zavisnošću od licencnih prava na specijalizovani software. Ovakav sistem je bez problema moguće uspostaviti na hardverskim resursima koje država već poseduje uz minimalne nadogradnje eventualno i uz primenu softwarea koji je registrovan pod CopyLeft licencama otvorenog koda koji se već nalazi u javnom domenu i slobodan je za upotrebu. Osim ovih tehničkih uslova sve što je zaista potrebno za uspostavljanje ovakvog sistema je politička volja zakonodavca koji bi trebao da donese odgovarajuća zakonska rešenja, kao i politička volja izvršne vlasti koja bi ta zakonska rešenja trebala da sprovede.
Percepcija države, nakon što se ovakav jedan sistem uspostavi i pokaže se u praksi, bi bila drastično izmenjena. Direktan uvid u funkcionisanje državnih organa bi omogućio otvaranje javnih rasprava kroz stručne debate i analize, koje bi onda mogle da rezultuju reformama čije bi rezultate opet bilo moguće pratiti kroz ovaj sistem ultimativne transparentnosti. To bi vrlo brzo široj javnosti dalo osećaj da ima direktan uticaj na rad državnih organa i što je još važnije od toga, građani bi najzad dobili taj dugo očekivani osećaj da je država zapravo njihov servis podređen javnom interesu kroz koji su ravnopravno i soldarno artikulisani i njihovi lični interesi.
Svetomir Nikolić
