Zlostavljanje Romkinja u Ljvovu u Ukrajini

Selektivna solidarnost i neselektivni rasizam

Internetom već danima kruže fotografije Romkinja vezanih za bandere u Ljvovu u zapadnoj Ukrajini, lica i ruku obojenih zelenom bojom (takozvanom zeljonkom) koja se teško skida, modernom verzijom katrana i perja. Na fotografijama se vide i ljudi koji iz daleka mirno posmatraju ovaj linč. Iz fotografija se ne može zaključiti da li posmatrači ovaj varvarski zločin iz mržnje, odobravaju ili iz straha od počinilaca ovog zločina ne reaguju.

Prema pisanju Istinomera definitivno je potvrđeno da se radi o stanovnicama Ljvova koje su zlostavljane od strane lokalne ekstremno desničarske i rasističke grupe Lovci. Ljvov je grad u Ukrajini koji je najdalje od današnje linije fronta u aktuelnom ratu sa Rusijom, jako daleko od Krima i Donbasa i na 80 km od granice sa Poljskom, odnosno EU, tako da rat ovde nikako ne može biti izgovor za bezakonje.

Rusija ove fotografije koristi u svojoj propagandi kao opravdanje za invaziju. Uništavanje Ljvova da bi se uništili „Lovci“ verovatno ne bi mnogo pomoglo ovim Romkinjama, kao što ni uništavanje Mariupolja da bi se uništila neofašistička vojna formacija „Azov“ odnosno ljubitelji Stepana Bandere (ukrajinski fašista i kvisling) ne pomaže uopšte njegovim stanovnicima.

Romkinjama sa fotografije takođe ne bi mnogo pomoglo ni izbeglištvo u EU, iako ih njihova očigledna životna ugroženost u Ukrajini definitivno kvalifikuje i za azil i za sve moguće oblike podrške i zaštite koji su u tu svrhu osmišljeni. Tužni apsurd je da su upravo države, koje sada nesebično primaju milione ukrajinskih izbeglica, podizale ograde od žilet žice, ne bi li sprečile izbeglice iz arapskih zemalja da uđu na njihovu teritoriju. Boja kože i kulturne razlike su bile ključni faktori za neprihvatanje jednih, odnosno prihvatanje drugih izbeglica.

U očima rasista koji očigledno dominiraju u društvima takozvane ,,nove Evrope‘‘ (istočne članice EU primljene u uniju nakon pada Berlinskog zida, a pra svega takozvana višegradska četvorka) Romi takođe imaju pogrešnu boju kože i kulturu tako da ne mogu da očekuju isti nivo zaštite i podrške, uprkos formalno-pravnim normama i civilizacijskim standardima koji deklarativno važe u svim članicama EU. Ukoliko ih pak izbeglištvo odvede dovoljno daleko na zapad Evrope verovatno će izbeći linčovanje, ali neće izbeći sve druge oblike diskriminacije i marginalizacije koji su sastavni deo svakodnevnice romskih zajednica u Evropi.

Slična situacija ih čeka ukoliko se opredele za izbeglištvo u Srbiji. Ovde je pomoć države izbeglicama samo deklarativna, kao i pomoć romskim zajednicama. Veliki broj Roma u Srbiji preživljava od sakupljanja sekundarnih sirovina, potpuno marginalizovani i neintegrisani u nemogućim životnim uslovima nehigijenskih naselja po obodima gradova u Srbiji. Većina Roma koji trpe ove neljudske uslove života imaju zapravo izbegličko poreklo, jer su proterani sa Kosova 1999. godine nakon povlačenja srpskih trupa zbog lojalnosti srpskoj državi. Solidarnost koju su srpska država i društvo pokazali prema takozvanim „interno raseljenim licima sa Kosova i Metohije“ koji su imali pravu nacionalnost i boju kože jednostavno nije važila za Rome. Nehigijenska naselja i sakupljanje sekundarnih sirovina je sve što je ovo društvo bilo spremno da im ponudi.

Setimo se samo nekadašnjeg gradonačelnika Dragana Đilasa koji je svojevremeno, nakon poziva Amnesty Internationala da se prekine sa prinudnim raseljavanjem Roma, izjavio kako je „zahtev da se svakoj romskoj porodici koja živi u nehigijenskom naselju obezbedi stan apsolutno neprihvatljiv i nesprovodiv za Beograd iz moralnih i finansijskih razloga“. Tih godina se makar raspravljalo o tome i napravljeno je par kontejnerskih naselja, potpuno neadekvatnih za dugoročni smeštaj, u koje su naseljeni stanovnici nekih od ovih ubogih naseobina koje su Beograđani posprdno zvali „Karton City“. Da tragedija bude još veća u prethodnoj deceniji više nije bilo čak ni ovakvih polovičnih i neadekvatnih rešenja i malih poboljšanja uslova u kojima Romi žive.

Ono što na kraju možemo zaključiti iz svega ovoga je da je Romima u Ukrajini kao i Romima u celoj Evropi uključujući tu naravno i Srbiju, potreban dosledni obračun sa rasizmom, nasiljem i siromaštvom i mnogo prave neselektivne Solidarnosti.

Svetomir Nikolić

Zlostavljanje Romkinja u Ljvovu u Ukrajini

You May Also Like

Da li je Šapić kupio jedanaest televizora za svoj kabinet novcem građana Beograda?

Samo ludaci i kriminalci mogu da prodaju Genex

Ministarka Danica Grujičić je na televizijskom gostovanju ukorila nezaposlene lekare navodeći da neće da idu da rade u manja mesta, jer tamo nema „Mame i tate“ ali hoće u Kanadu. Ministarka zaboravlja da je za posledice stanja u zdravstvu i nedovoljan broj lekara nisu odgovorni nezaposleni lekari već Vlada i konkretno ona jer sedi na čelu resornog ministarstva, a ne lekari koji odbijaju da rade u potkapacitiranim bolnicama i domovima zdravlja u kojima nema osnovne opreme za rad, često nema pokrivenosti hitne pomoći, da rade za nedovoljne plate sa ugovorima na određeno koji im ne garantuju osnovna radna prava. Ministarka takođe zaboravlja da sve više lekara odlazi iz zemlje zbog elementarne egzistencije i da sve više klinika u Srbiji ostaje bez medicinskog kadra, dok se domovi zdravlja zatvaraju, što takođe predstavlja posledicu loših zdravstvenih politika političke garniture čiji je deo. Zdravstveni sistem mora biti organizovan tako da bez izuzetka obezbedi zadovoljavajući kvalitet zdravstvene zaštite koja je dostupna svima. To je moguće samo sa dovoljnim ulaganjima za održavanje i unapređenje javnog zdravstva, ali i obezbeđivanje što boljih radnih uslova za medicinske radnike i radnice.

Ministarko Grujičić, nisu lekari krivi za katastrofalnu situaciju u zdravstvu

Solidarnost!

Podrška Oliveri Marjanović u odbrani najosnovnijih zakonskih i civilizacijskih normi u našem društvu

Miloš Baković Jadžić-kandidat Solidarnosti na beogradskim predizborima

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.