Srce grada, Politička platforma „Solidarnost“ i Građanske inicijative pozivaju vas na javni razgovor pod naslovom „O mogućnostima zajedništva“ koji će biti održan u ponedeljak 12. jula sa početkom u 18 časova u Kući aktivizma (Dobračina 55).
Učestvuju:
• Aleksandar Jovanović Ćuta, ORSP
• Aleksandra Lakić, Solidarnost
• Đorđe Miketić, Srce grada
• Jelena Vasiljević, Ne davimo Beograd
• Nebojša Zelenović, Zajedno za Srbiju
Razgovor moderira: Bojana Selaković, Građanske inicijative
Pred svake izbore postavlja se pitanje kako opozicija može parirati vladajućoj partiji ustrojenoj po strogoj, bezmalo monolitnoj, vertikalnoj strukturi. Dilemu da li izaći na izbore ili ih bojkotovati, ostavićemo ovde po strani. Ostaje nam drugo važno pitanje – da li bi trebalo sve što psuje protiv vučića grupisati u jednu kolonu ili ići u više, vrednosno profilisanih kolona?
Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je jedna od najvećih zamerki koju glasači upućuju opozicionim akterima razjedinjenost. Međutim, ne bismo smeli da problem saradnje svedemo na zbrajanje pukih brojki jer to vodi u oprtunističku kalkulaciju cenzusa a time se saradnja svodi na prinudnu kohabitaciju radi političkog plena i uticaja.
Tradicionalne opozicione partije ne uspevaju da se konsoliduju i formiraju ideološke klastere, već, sasvim suprotno, nastavljaju proces usitnjavanja. S druge strane, one se često osećaju ugroženim kada na scenu stupe novi politički akteri, mahom proistekli iz društvenih pokreta, koji aktivnostima i svojom politikom organizuju ljude u društvenim poljima koja su odavno zapostavljena od strane tradicionalnih partija. Međutim, i ti samonikli pokreti, iako teže udruživanju, za sada ostaju raštrkani čime je i njihova potencijalna politička učinkovitost oslabljena. Zašto je to tako?
Sa koje god strane političkog spektra i u kojoj god formi organizovanja, razjedinjenost ostaje faktor. Opet, ona nije karakteristična samo za političku sferu. Sociološki posmatrano, celo društvo je ustrojeno na način da su međusobna konkurencija i traženje razlika značajniji faktori od potrage za zajedničkim imeniteljem, solidarnošću i saradnjom.
Kako graditi koheziju u atomizovanom i duboko patrijarhalnom društvu? Da li partije i dalje mogu biti tačka okupljanja ili su to danas pre društveni pokreti? Može li se doći do udruživanja koje ne podrazumeva veće ideološke i političke kompromise?
