Predstavljamo vam program „Za dostojanstven rad“ koalicije MORAMO na kojem je prethodnih nedelja aktivno radila Politička platforma Solidarnost, zajedno sa našim partnerima i brojnim dugogodišnjim saradnicama i saradnicima koji su nesebično podelili sa nama svoja znanja i iskustva u sferi radnih i socijalnih prava. Pred vama je program koji će omogućiti da u Srbiji ljudi rade u dostojanstvenim uslovima i budu pošteno plaćeni za svoj rad. Pred vama je program koji u fokus stavlja radnike i radnice, a ljude ispred profita.
Srbija je odavno postala zemlja jeftine radne snage. U našoj zemlji danas ljudi rade mnogo, a zarađuju malo. Naša privreda je razorena. Uništivši domaću proizvodnu bazu vlasti su se okrenule privlačenju direktnih stranih investicija kao receptu za oporavak. Ova strategija se iz godine u godinu ispostavlja kao ćorsokak – kako za radnike i radnice, tako i za domaću privredu u celini.
Javni novac se, kroz sistem subvencija, preliva stranim kompanijama koje otvaraju pogone niske produktivnosti koji mahom zahtevaju nekvalifikovanu ili niskokvalifikovanu radnu snagu. U njima su ljudi eksploatisani do krajnjih granica, bez mogućnosti da ostvare osnovna prava. Nadzirani i šikanirani radnici i radnice, koji rade do poslednjeg atoma svoje snage, bez prava na pauzu, bolovanje i odmor, postali su simbol urušenog društva. Bogatstvo generisano njihovim radom sliva se u ruke malog broja privilegovanih, a vrednost stvorena u Srbiji ispumpava se iz zemlje. Privatni profit je postao važniji od zdravlja, života i blagostanja ljudi.
Srbija je zemlja u kojoj se najviše radi u Evropi. I u vreme pandemije radnice i radnici u našoj zemlji rade u proseku 43,5 sati nedeljno i to ne računajući dodatne poslove na kojima su ljudi primorani da se angažuju kako bi prehranili sebe i svoje porodice.
Srbija spada u evropske zemlje u kojima je dohodna nejednakost izrazito velika. To znači da imamo veliki broj ljudi koji zarađuju jako malo i mali broj onih koji zarađuju mnogo. U Srbiji više od dve trećine zaposlenih ima platu koja je manja od prosečnih 65.000 dinara. Minimalna zarada, za puno radno vreme, dostiže tek 35.000 dinara. Ona ne dobacuje ni do minimalne potrošačke korpe koja je već i sama problematična kategorija jer nam ne govori koliko je zaista novca potrebno za minimalno dostojanstven život. Minimalna potrošačka korpa je odavno prebacila 40.000 dinara, ali u toj sumi tročlana porodica ima na raspolaganju tek 600 dinara dnevno za hranu. Radnice i radnici koji zarađuju minimalac, koji je postao redovna plata za više od 350.000 ljudi, nemaju ni toliko. Od najnižih plata teško se preživljava, iako bi one morale da pokriju egzistencijalne i socijalne potrebe radnika i radnica i njihovih porodica.
Zakon o radu je obesmišljen. Radno zakonodavstvo je prethodnih godina usitnjeno i menjano na način da umanji prava radnika i radnica. Nesigurni ugovori postali su pravilo. Različiti oblici radnog angažovanja van radnog odnosa, poput ugovora o privremenim i povremenim poslovima, uskraćuju ljudima pravo na plaćen prekovremeni rad, bolovanje i odmor. Ljudi angažovani putem ovih ugovora nemaju nijedno pravo na radu i u vezi sa radom koje garantuje Zakon o radu, iako učestvuju u procesu rada i rade na poslovima koji spadaju u delatnost poslodavca. Sve ovo nam govori da nesigurni i nestandardni oblici zaposlenja nisu u saglasnosti sa nizom potvrđenih međunarodnih ugovora u oblasti radnog prava, a samim tim su u koliziji sa Ustavom Republike Srbije.
Borba za bolje uslove rada nije laka. Radnicima i radnicama je otežano organizovanje na radnom mestu. Oni koji se odluče na pokretanje sindikata u svojim preduzećima rade to u tajnosti i u strahu od mogućeg otkaza. Sindikalni poverenici nisu adekvatno zaštićeni, pravo na štrajk nije priznato svim radnicima i radnicama, dok je osnova za pokretanje štrajka zakonski nedovoljno široko definisana. Inspekcija rada je potkapacitirana, bez dovoljno ingerencija da zaista kontroliše uslove rada. Sudski radni sporovi predugo traju i preskupi su za ljude sa niskim primanjima. Mogućnost zaposlenih da učestvuju u donošenju odluka na radnom mestu kroz tela kao što su radnički saveti je svedena na minimum, a podsticaji drugim oblicima demokratizacije vlasništva i upravljanja, poput zadruga i radničkog akcionarstva, izostaju godinama unazad.
Iako su vlastima puna usta populacione politike država i dalje ne radi ništa kako bi roditeljima osigurala pravo na usklađivanje porodičnog i poslovnog života. Pored nesigurnosti zaposlenja i prihoda, ovo predstavlja jedan od glavnih problema sa kojim se suočavaju mladi kada odlučuju o zasnivanju porodice i u ranom roditeljstvu kada odlučuju o rađanju drugog ili trećeg deteta. Sa ovim problemom suočavaju se i ostali zaposleni koji brinu o nekom članu porodice – detetu, starijoj ili bolesnoj osobi. Ovakvim stanjem su posebno pogođene žene, ionako opterećenh neplaćenim kućnim radom, jer se mahom od njih očekuje da svoje aktivnosti brige i rada u domaćinstvu usklade sa svojim obavezama na radnom mestu. Žene i dalje imaju niža primanja od svojih muških klolega, čak i u situacijama kada rade isti posao. One često dobijaju otkaze nakon bolovanja i porodiljskog odsustva, imaju manje šansi za zaposlenje ukoliko se odluče da postanu majke, pa češće ostaju nezaposlene i ekonomski neaktivne. U Srbiji živi oko 130.000 starijih od 65 godina koji nisu pokriveni penzijskim osiguranjem od kojih je 85% žena. Pored rodnih nejednakosti na tržištu rada, usklađivanje porodičnog i poslovnog života žena je dodatno onemogućeno usled decenijske degradacije usluga socijalne zaštite. Težinu usklađivanja porodičnog i poslovnog života posebno osećaju jednoroditeljske porodice koje u najvećem broju čine samohrane majke.
Zakoni koji uređuju prava trudnica i porodilja nisu dovoljno usklađeni sa standardima upisa u vrtiće koji ne dozvoljavaju upis dece mlađe od godinu dana ili koje za upis traže potvrdu o primljenim MMR vakcinama. MMR vakcine se primaju od 12. do 15. meseca starosti deteta i neophodno je omogućiti roditeljima nesmetan upis u vrtić i podsticati vakcinaciju. Takođe, važeći Zakon o finansijskoj pomoći porodici sa decom, čak i nakon najnovijih izmena, diskriminiše po pitanju prava na porodiljsko odsustvo čitave kategorije poput radnica koje rade putem nesigurnih i nestandardnih ugovora, samozaposlenih žena, slobodnih umetnica i preduzetnica, itd.
Stanje je alarmantno i moramo ga hitno menjati stavljajući interes običnog čoveka, radnika i
radnica, u prvi plan.
Srbija mora da razvije drugačiju strategiju ekonomskog razvoja. Kada se stranim investitorima nude subvencije one moraju biti usmerene isključivo na one kompanije koje donose tehnologiju visoke produktivnosti i dodate vrednost, kvalitetne poslove sa visokim zaradama i apsolutnim poštovanjem prava radnica i radnika. To bi u dugom toku garantovalo transfer tehnologija koje bi onda mogle da budu podloga za novi polet domaće industrije. Razvojna banka koja će privredni nuditi povoljne kredite za projekte koji su finansijski, društveno i ekološki održivi predstavlja jedan od stubova razvoja domaće privrede. Umesto rasprodaje poljoprivrednih kombinata država mora povećati javna ulaganja u prehrambenu industriju kako bi obezbedila stabilnost cena i pristup hrani celokupnom stanovništvu, naročito s obzirom na negativne posledice klimatskih promena na snabdevanje hranom. Potrebno je razviti i sistem javnih maloprodajnih lanaca koji bi uz niske marže omogućili izlazak na tržište domaćim proizvođačima čime se obezbeđuje dostupnost kvalitetne i pristupačne hrane građanima i građankama. Neprihvatljivo je da hrana u Srbiji bude skuplja nego u zemljama Zapadne Evrope. Neophodno je uraditi analizu svih preduzeća u stečaju, imajući u vidu činjenicu da su neka od njih gurnuta u stečaj iz čisto političkih, a ne ekonomskih razloga. Tamo gde je moguće i ekonomski održivo potrebno je obnoviti proizvodnju, podsticati radničko akcionarstvo i pružiti državnu pomoć putem dokapitalizacije.
Radnice i radnici moraju biti u središtu radnog prava. Svako ko radi, ulaže neki rad, mora imati osnovna prava zagarantovana radnim standardima – pravo na redovna primanja, ograničeno radno vreme, plaćen prekovremeni rad, bolovanje i odmor, pravo na sindikalno organizovanje, kolektivno pregovaranje, itd. Rast nesigurnih oblika zaposlenja kojem smo svedočili u prethodnim godinama išao je isključivo na štetu radnica i radnika. Svaki ugovoreni rad radnika i poslodavca je radni odnos, što podrazumeva ne samo određena nesporna i neotuđiva individualna i kolektivna prava radnika, već i kvalitetniju zaštitu tih prava. Rad van radnog odnosa je nepotreban, neustavan i štetan. Sigurnost zaposlenja i sva prava koja pripadaju radnicima i radnicama obezbeđuju stabilnost i mogućnost planiranja života.
Radno vreme može i mora biti kraće. Svi radnici i radnice imaju pravo na radno vreme koje ostavlja dovoljno slobodnog vremena potrebnog za kvalitetan i ispunjen život. U dobrom i solidarnom društvu rad je smislena društvena aktivnost, a radnici i radnice imaju vreme za porodični, društveni, kulturni i politički život. Osmočasovno radno vreme je bio devetnaestovekovni zahtev radničkih borbi koji je neophodno prilagoditi savremenom kontekstu. Danas, kada nam na raspolaganju stoje tehnologije koje omogućavaju organizaciju radnih procesa na način koji dozvoljava humaniju podelu između slobodnog i vremena koje provodimo radeći, moramo se osloboditi naučenih obrazaca i zahtevati skraćivanje radnog vremena.
Svima mora biti garantovano pravo na dostojanstvenu zaradu od koje se može živeti, a ne samo preživljavati. Plata za život je obračun koji podrazumeva da ljudi koji rade ostvaruju primanja dovoljna za namirenje osnovnih životnih troškova. Pravo na platu za život priznato je kao ljudsko pravo u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Evropskoj socijalnoj povelji Saveta Evrope i brojnim drugim međunarodnim dokumentima koje je Republika Srbija ratifikovala. Trenutno u Zakonu o radu piše da minimalna zarada mora da pokrije socijalne i egzistencijalne potrebe radnika ili radnice i njihovih porodica. Daleko smo od ispunjenja ove norme i moramo učiniti sve da takvo stanje promenimo. Jačanje kupovne moći stanovništva će, sa jedne strane, dovesti do rasta agregatne tražnje i pospešiti domaću privrednu aktivnost, dok će, sa druge strane, smanjiti odliv radne snage iz zemlje.
Glas radnika i radnica mora se čuti na radnom mestu. Učešće zaposlenih u vlasništvu i upravljanju preduzećima predstavlja okosnicu ekonomije koja je usmerena na zadovoljavanje potreba društvene većine, a ne bogaćenje privilegovane manjine. Radni odnos mora da bude bude organizovan na način koji sprečava izrabljivanje i omogućava zaposlenima da učestvuju u donošenju odluka koje se odnose na organizaciju rada i raspodelu dobiti koju stvaraju svojim radom. Zbog toga je neophodno dati podsticaj za osnivanje demokratskih preduzeća, kao što su zadruge, i raditi na uvođenju i razvoju drugih oblika finansijske i upravljačke participacije zaposlenih, kao što su radničko akcionarsvo i radnički saveti.
Privatni i poslovni život moraju biti adekvatno usklađeni. To podrazumeva mere koje će omogućiti mladima da postanu roditelji uz sigurnost da će im društvo pomoći da se izbore sa svim izazovima. Neophodno je razviti zakonske mehanizme koji omogućavaju rodnu ravnopravnost, jednake mogućnosti muškaraca i žena i motivišu promenu društvenih normi. U praksi ovo znači značajno unapređenje zakonskih mehanizama koje se tiču uređenja politika zapošljavanja i tržišta rada, ali i prepoznavanje neplaćenog kućnog rada kao kategorije koje bi podizalo vidljivost opterećenosti žena, te kako bi se ona menjala.
U cilju ostvarivanja ideala dobrog društva u čijem fokusu se nalaze radni ljudi sprovešćemo sledeće mere:
Sigurnost zaposlenja:
• Odredbe Zakona o radu moraju se odnositi na sve radnike i radnice koji rade na teritoriji Republike Srbije, bez obzira na pravni osnov po kom rade, da li im je poslodavac domaće ili strano preduzeće ili su samozaposleni, da li su upućeni na rad u Republiku Srbiju ili ih je poslodavac iz Republike Srbije uputio na rad u inostranstvo.
• Ugovori o privremenim i povremenim poslovima su nepotrebni i neustavni, uskraćuju radnicima i radnicama osnovna prava i biće ukinuti. Svako ko radi ima pravo na ugovor o radu na određeno ili neodređeno vreme.
• Poslodavac će sa istim radnikom moći da zaključi najviše dva uzastopna ugovora o radu na određeno vreme. Ukupno trajanje svih ugovora o radu zaključenih na određeno vreme sa istim poslodavcem neće moći da bude duže od 12 meseci.
• Otkazni rok ne sme biti kraći od mesec dana. U Zakon o radu biće vraćena odredba kojom se definiše iznuđeni otkaz.
• Zaposlićemo više inspektora rada, značajno uvećati njihova primanja i unaprediti njihovu tehničku opremljenost kako bi lakše sprovodili nadzor nad primenom Zakona o radu. Inspekcija rada će imati veća ovlašćenja prema poslodavcima, ali i veću odgovornost za savesno izvršavanje obaveza propisanih zakonom.
• Unapredićemo standarde u pogledu bezbednost i zdravlja na radu jer je ovo jedno od gorućih pitanja, imajući u vidu ekspanziju investitorskog urbanizma, rasprostranjenost novih formi rada kao što je rad putem mobilnih aplikacija, i rastući broj stranih radnika koji rade u polulegalnim radnim režimima. Pojačaćemo kontrolu poštovanja bezbednosnih i zdravstvenih standarda, i unaprediti institucionalne mehanizme za zaštitu bezbednosti i zdravlja na radu.
• Uvešćemo radne sudove radi lakšeg i efikasnijeg rešavanja sporova vezanih za radni odnos. Omogućićemo efikasno i jeftino sporazumno vansudsko rešavanje sporova, zasnovano na dobrovoljnosti i posredovanju između strana u sporu, koristeći dobra iskustva drugih zemalja. Na ovaj način će radnici moći da brzo reše svoje probleme i dobiju zadovoljavajuće obeštećenje od poslodavaca. Unapredićemo i osnažiti službe besplatne pravne pomoći radnicima i radnicama.
Kraće radno vreme:
• Skratićemo puno radno vreme na 35 časova nedeljno. U skladu sa međunarodnim tendencijama, razvićemo strategiju za smanjenje radne nedelje na 32 sata kako bi radnici i radnice imali mogućnost da se posvete sebi i svojim porodicama i uživaju u plodovima svog rada.
• Prekovremeni rad ne može da traje duže od 7 časova nedeljno, 14 časova u toku jednog meseca, odnosno 140 časova godišnje. Radnik ili radnica ne mogu da rade duže od 10 časova tokom jednog radnog dana.
• Za rad na dan praznika koji je neradan dan i za rad nedeljom radnik ili radnica imaju pravo na uvećanu zaradu najmanje 300% od osnovice, za rad u smenama najmanje 30% od osnovice, a prekovremeni rad i rad noću najmanje 50% od osnovice.
• Omogućićemo finansijske i poreske podsticaje za poslodavce kako bi se prilagodili tranziciji ka kraćem radnom vremenu. Umesto subvencija stranim kompanijama, država treba da ponudi pomoć preduzećima u transformaciji ka skraćivanju radnog vremena.
• Podsticaćemo inovacije u pogledu organizacije rada koje daju zaposlenima više slobode da organizuju radno vreme, kao i tehnološke inovacije koje olakšavaju organizaciju rada sa kraćim radnim vremenom.
• Podsticaćemo saradnju različiitih aktera (ministarstva, sindikata, poslodavaca, profesionalnih udruženja) kako bi se premostili izazovi skraćivanja radnog vremena.
Plata za život:
• Uvešćemo u zvanične statističke pokazatelje obračun plate za život, kao metodologije za računanje realnih troškova života koji zadovoljavaju minimum socijalnih i egzistencijalnih potreba radnika i radnica i njihovih porodica. Plata za život mora da pokrije troškove života tročlane porodice i to: hranu adekvatne kalorijske i nutritivne vrednosti, odeću, stanovanje, javni prevoz, komunalije i telekomunikacije, obrazovanje, slobodno vreme i kulturu, adekvatnu zdravstvenu zaštitu, troškove za higijenu i odmor (jednonedeljni put u okviru zemlje), uključujući i diskrecioni dohodak od 10% za nepredviđene troškove domaćinstva. Plata za život je univerzalno ljudsko pravo definisano dokumentima Ujedinjenih nacija i Republika Srbija mora aktivno raditi na ispunjenju ovog prava svim radnicama i radnicima.
• Minimalnu cenu rada ćemo odmah povećati na 300 dinara po času. Radnice i radnici sa najnižim primanjima biće oslobođeni plaćanja poreza na zarade koji iznosi 10%. Uvešćemo princip progresivnog oporezivanja zarada.
• Minimalnu zaradu ćemo usklađivati prema obračunu plate za život. Subvencije i druge vidove poreskih i carinskih olakšica moći će da dobiju samo one kompanije koje obezbeđuju tehnološki napredne i kvalitetne poslove na kojima radnice i radnici ostvaruju pravo na platu za život. Cilj ekonomskog razvoja je da se u periodu od 10 godina omogući dostizanje nivoa plate za život ljudima koji ostvaruju najniža primanja.
• Uvešćemo socijalne penzije za sve starije od 68 godina bez penzijskih ili drugih prihoda.
Demokratija na radnom mestu:
• Svako mora da ima pravo na sindikalno organizovanje. Pravo da osnuju sindikat imaće svi radnici i radnice, bez obzira na pravni osnov po kom rade, a pravo da budu članovi sindikata imaju sva lica stara 15 i više godina. Sindikalni predstavnici i aktivisti uživaće zaštitu od svakog štetnog postupka po njih.
• Pravo na štrajk biće garantovano svim radnicima i radnicama, bez obzira po kom pravnom osnovu rade za poslodavca, radi zaštite i unapređenja njihovih prava, sloboda i interesa na radu i u vezi sa radom. Odluku o stupanju u štrajk, pored sindikalnih organa, moći će da donese i najmanje 15% radnika i radnica čime se omogućava ostvarivanje prava na štrajk i onim ljudima koji nisu sindikalno organizovani. Uvešćemo mogućnost pokretanja spontatnog štrajka u situacijama kada su povređena osnovna radna prava čije poštovanje mora hitno da bude obezbeđeno. Članovi štrajkačkog odbora moraju uživati poseban vid zaštite od otkaza i stavljanja u nepovoljan položaj, imajući u vidu odgovornost koju preuzimaju kada se opredele da organizuju štrajk i predstavljaju štrajkače.
• Radnički savet predstavlja i štiti interese radnika kod poslodavca, a radnici preko radničkog saveta ostvaruju pravo na obaveštavanje, savetovanje i saodlučivanje o svim pitanjima od značaja za radnopravni i socijalno-ekonomski položaj radnika. Pravo radnika i radnica da osnivaju radničke savete neophodno je nedvosmisleno urediti tako što će se u Zakonu o radu proširiti postojeće odredbe o savetu zaposlenih. Zakon mora jasno definisati pravila u pogledu osnivanja i nadležnosti radničkih saveta u odnosu na poslodavca i u odnosu na sindikate koji su osnovani kod poslodavca.
• Daćemo podsticaj zadružnom organizovanju kroz izmenu sistema javnih nabavki, direktne investicije, subvencionisanje zadružnih inicijativa i projektno finansiranje. Unapredićemo nadzor nad poslovanjem zadruga kako bi se sprečile zloupotrebe koje vode eksploataciji radnika i radnica, a naročito mladih koji su u potrazi za zaposlenjem upućeni na studentske zadruge koje često posluju suprotno postojećim propisima i osnovnim zadružnim vrednostima.
• Obezbedićemo poreske i finansijske podsticaje za preduzeća koja žele da omoguće zaposlenima da steknu deo vlasništva nad akcijama kao garanciju dugoročne socio-ekonomske sigurnosti.
Usklađivanje porodičnog i poslovnog života i podrška porodici:
• Naknada tokom sprečenosti za rad zbog održavanja trudnoće mora biti isplaćivana u visini 100% zarade za zaposlene i u visini minimalne zarade za nezaposlene trudnice. Porodiljska naknada mora biti u visini celokupnog iznosa zarade za zaposlene i minimalne zarade za nezaposlene trudnice.
• Radnica mora da ima pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta do navršene prve godine starosti deteta.
• Zakonski ćemo definisati obavezno odsustvo oca zbog rođenja deteta u trajanju od 15 dana. Omogući ćemo ocu da koristi pravo na odsustvo radi nege deteta u trajanju od tri meseca do navršenog 15. meseca deteta.
• Omogući ćemo da oba roditelja rade skraćeno i klizno radno vreme šest meseci nakon isteka prava na odsustvo radi nege deteta.
• Oba roditelja, po isteku odsustva radi nege deteta, imaće pravo na roditeljsko odsustvo u ukupnom trajanju od četiri meseca koje mogu da koristi do isteka sedme godine života deteta. Oni ovo pravo mogu iskoristiti jednokratno ili u više pojedinačnih perioda.
• Radnice moraju uživati posebnu zaštitu od otkazivanja ugovora o radu nakon završenog porodiljskog odsustva. Samohrane majke moraju imati potpunu sistemsku pomoć, regulisana prava na skraćeno i klizno radno vreme i posebne mere zaštite od gubitka posla.
• Upis deteta u vrtić ne sme podrazumevati uslov da oba roditelja moraju biti zaposlena jer se time ženama otežava izlazak na tržište rada. U perspektivi vrtići moraju biti dostupni svakom roditelju. Ograničavanjem prava na vrtić isključivo zaposlenim roditeljima država izbegava svoju obavezu da svima omogući da koristi ovu uslugu. Do realizacije Strategije razvoja javnih vrtića zadržati liste prioriteta, ali omogućiti nezaposlenim roditeljima da konkurišu a da ne dobiju automatsku odbijenicu već ih po listi raspoređivati u vrtiće u kojima ima mesta. Neophodno je ovu meru usaglasiti sa povećanjem kapaciteta vrtića na nacionalnom nivou.
• Obezbedićemo mogućnost rada sa skraćenim i kliznim radnim vremenom zaposlenima oba pola koji brinu o članu porodice.
