Ne treba biti mnogo mudar pa shvatiti da su ekološki problemi današnjeg sveta duboko povezani sa načinom na koji funkcioniše kapitalistička privreda narkomanski zavisna od stope rasta i brzine obrta kapitala koji u svojim histeričnim ciklusima troši ogromne količine energije, ostavlja iza sebe abnormalne količine svakojakog otpada i devastira životnu sredinu.

Ne bih se kladio da je Miša Brkić politički mudar, ali je sigurno svestan ovih činjenica pa smo tako ponovo imali priliku da čitamo njegovu otužnu odbranu trulog sistema. Brkić  zelene pokrete naziva populističkim, zato što populizam i kada adresira problem, ne nudi rešenje a on bi jako želeo da, potpuno neodgovorno deregulisan i nekontrolisan, kapitalistički sistem nekako preživi sudar sa limitima koje je ispred njega postavila biosfera planete Zemlje, čak i po cenu da čovečanstvo, da bi sačuvalo ove Brkićeve svetinje, rizikuje sopstveni opstanak, jer šta nam vredi opstanak bez neoliberalne ideologije i kapitalizma, zar ne?

Sve ovo je onima koji prate lik i delo Miše Brkića razumljivo pa čak i izmišljotina po kojoj su se zeleni i crveni među zelenima ili sa zelenima „odrekli klasne borbe za prava radničke klase”. Ovo bi valjda trebalo da bude očajnički vapaj za pomoć upućen zilotima na levici koji u svakoj društvenopolitičkoj artikulaciji koja vodi ka direktnom uključivanju u demokratski politički sistem prepoznaju izdaju levice i njenih ideala i zaveru vlasničke klase. Može se primetiti da na ovaj apel  Miše Brkića ortodoksnim levičarima već postoje odjeci na društvenim mrežama.

Naravno, ovaj vešto potureni spin je zamaskiran pežorativnim odnosom prema svim tekovinama socijalističkog sistema koji je prethodio ratovima, sveopštem siromaštvu, bedi i zloupotrebama javnih resursa na osnovu kojih se odigrala svojevrsna prvobitna akumulacija kapitala, odnosno porađanje nove vlasničke klase nastale u incestuoznom odnosu bezbednosnih službi i kriminalnog podzemlja koje su te iste službe odgajile.

Posebno pežorativno se Miša Brkić odredio prema svima koji smatraju da je pre ovog, najboljeg od svih sistema, bilo nešto dobro čega se vredi sećati, usput opet poturajući narativ po kom je u socijalizmu lepo živela samo nekakva povlašcena klijentela a ne većina stanovništva. Tužna je istina da većina građana živi upravo na razvalinama i ostatcima svega onoga što se sistematski urušava i degradira već više od trideset godina a što svi zajedno baštinimo iz prethodnog sistema, kojeg se naši stariji sugrađani još uvek sećaju, a da su sve tekovine tranzicije i novouspostavljenog sistema u funkciji bogaćenja uskog kruga domaćih tajkuna i međunarodnih korporacija koje su nas počastile dolaskom na naše tržiste.

I upravo tu dolazimo do centralne teme Brkićevog obraćanja odnosno zaštite lika i dela pokojnog Zorana Đinđića od govornika na protestu koji je organizovao Ekološki ustanak. Da li je Zoran Đinđić „kriminalizovao zakone o privatizaciji i prodao fabrike u bescenje’’? Može se sa sigurnošću reći da je  Zoran Đinđić odgovoran za zakone o privatizaciji koji su doneti za vreme njegove vlade. Takođe se sa sigurnosću može reći i da je Đinđić odobravao i javno branio tenderski model privatizacije koji je izabranu ovim zakonima. Činjenica je da u ovom zakonu nije bilo korektivnih mehanizama koji bi onemogućili tajkunima, koji su se tokom devedesitih u organizaciji bezbednosnih službi obogatili, korišćenjem javnih resursa ucešće u privatizaciji.

Takođe je činjenica da je Zoran Đinđić ,,gledao u treću šaru na ćilimu” dok je komisija za utvrđivanje ekatra profita završavala rad a da nije ni načela većinu zloupotreba i mahinacija na osnovu kojih se bogatstvo nove tajkunske klase formiralo tokom devedesetih. Podsećam da je komisija završila rad nakon ostavke generala Vuka Obradovića a posle prve postpetooktobarske harange u organizaciji medijske mašinerije koja i dalje vedri i oblači u informatvnom prostoru naše države a i šire. Dakle Zoran Đinđić je ipak odgovoran za zakon koji je omogućio tajkunima da novcem koji su stekli na osnovu kriminalnih zloupotreba državnih organa, a koji im nije oduzeo iako je to bilo kolektivno obećanje DOS-a, kupe preduzeća koja su do tada pripadala državi, cesto po vrlo niskim cenama koje su bile moguće upravo zahvaljujući tenderskom modelu privatizacije.

Iz ovog mozemo zaključiti da niko nije vređao pokojnog Zorana Đinđića i nazivao ga kriminalcem vec da je govornik samo iznosio činjenice. To što se te činjenice nekom ne dopadaju ili su u koliziji sa nečijim političkim opredeljenjima to je vec drugi problem, ali je činjenica da naša, sad već više i ne tako nova, tajkunska klasa upravo zbog načina na koji je došla do svog pošteno zarađenog kapitala danas predstavlja realnu ekološku opasnost, mozda čak i veću od stranih korporacija, jer im poštovanje zakona i propisa još niže stoje na listi prioriteta a ekološke posledice im verovatno i nisu na toj listi.

Posebno je simpatično pominjanje kolhoza i sovhoza od strane Miše Brkića u trenutku kada ideja zadrugarstva u ekološkim zajednicama svuda u svetu doživljava pravu renesansu. Pretpostavljam da je pomenuti govornik, na čiji se pedagoski rad osvrnuo Miša Brkić, držao neka predavanja i u USA i EU gde ima najviše ekoloških zajednica koje se razvijaju na principima zadrugarstva pa da je i tamo „trovao stotine i hiljade mladih ljudi kojima je uporno usađivao ljubav prema kolhozima i sovhozima” jer se upravo tamo ta ljubav izgleda baš primila.

Upitno je da li se u ovom trenutku treba baviti pitanjem zbog čega je ubijen Đinđić, koje je u polemičkom tonu sa liderom Ekološkog ustanka, otvorio Miša Brkić. U kontektsu u kom je na protestu u organizaciji Ekološkog ustanka Zoran Đinđić pomenut njegovo ubistvo je najviše odgovaralo upravo tajkunskoj klasi koja je legalizovala svoje pošteno stečeno bogatstvo za vreme njegove vlade jer političko kanonizovanje Đinđića i proglašavanje njegovih dela svetim, onemogućava bilo kakav kritički pristup ili eventualnu reviziju procesa privatizacije koji je sproveden.

Svetomir Nikolić