Prošlo je više od nedelju dana od izbora. Zvanično, još uvek nemamo konačne rezultate. Ali i pored toga situacija deluje prilično jasno.
Desničarski deo opozicije je sabotirao prigovore Gradskoj izbornoj komisiji glasajući protiv primedbi koje je, između ostalih, podnela i koalicija Moramo. Od početka su sabotirali i mogućnost smene aktuelne vlasti, izjašnjavajući se u medijima da neće ulaziti u pregovore sa menja ili više bliskim opozicionim političkim opcijama tamo gde je jedinom postojala mogućnost da do smene dođe – u Beogradu. Naravno da bi zbrajanje svih opozicionih partija na jednu stranu – kako bi se formirala lokalna vlast u Beogradu – dovelo i do niza ideoloških kontradikcija i političkih tenzija, ali bi nam istovremeno omogućilo smenu režima, priliku da pripremimo bolje uslove za naredne izbore, uvid u sve ugovore koje je sklopila vlast i raskidanje štetnih ugovora tamo gde je to moguće. Desnica nije imala interes da radi na smeni SNS-a u Beogradu već je odlučila da drži stranu vlasti.
Sa druge strane, Stranka slobode i pravde, odnosno njen predsednik Dragan Đilas, po ustaljenom maniru autoritarnih lidera, odlučio je da preuzme pravdu u svoje ruke i zakazao je sastanak sa Aleksandrom Vučićem. Koji legitimitet ima Dragan Đilas? Koalicija koje je SSP deo, uz sve resurse kojima raspolaže i infrastrukturu nekoliko partija koje imaju i višedecenijsko iskustvo političkog delovanja, osvojila je, po svemu sudeći, oko 13% na republičkim i 21% na izborima u Beogradu. Sigurni smo da velika većina ljudi koja je dala glas listi Ujedinjene opozicije nije glasala za dogovor sa Vučićem. Nisu glasali za državu u kojoj vlada mafija, nisu glasali za izrabljivanje radnika i radnica i mizerni minimalac, nisu glasali za privatizaciju Instituta za vodoprivredu Jaroslav Černi, nisu glasali za projekat Beograd na vodi i preskupi metro u Beogradu, nisu glasali za Rio Tinto… Nisu glasali za bilo šta što ima ikakve veze sa SNS politikom i interesnim grupama bliskim vlasti. Na kraju krajeva, nisu glasali za to da lideri dve partije, od kojih nijedan lično nije učestvovao na beogradskim izborima, umesto institucija odlučuju o sudbini Beograda. Nažalost, svi smo svesni da su institucije odavno zarobljene, ali na nama je da učinimo sve što možemo kako bi one počele da rade svoj posao, u skladu sa zakonom, a ne prema instrukcijama dve osobe koje se dogovaraju iza zatvorenih vrata. Građani i građanke će na narednim izborima biti u prilici da direktno pokažu da li su njihovi glasovi izigrani.
Šta je alternativa razgovoru Đilas-Vućić? Sve drugo. Treba iscrpeti institucionalne mehanizme i ispoštovati rad naših kontrolora koji su izgarali i ulagali prigovore na biračkim mestima. Ako ni tada ne budemo uspeli da odbranimo izbornu volju građana i građanki, pozvaćemo na proteste. Ali mimo toga, ako zaista želimo društveni dijalog, treba otvoriti javnu političku debatu, kakvu nismo imali ni tokom same kampanje, u kojoj će učestvovati sve političke opcije. Kidnapovanje demokratije od jednog, a sada i drugog političkog lidera svakako nije alternativa postojećem stanju.
Solidarnost, koja je na izborima nastupila u sklopu koalicije Moramo, nije zadovoljna činjenicom da nismo uspeli da na izborima srušimo vladajući režim SNS. Sa druge strane, moramo reći da smo zadovoljni činjenicom da smo sa malo resursa uspeli da nametnemo socijalne teme i pridobijemo glasove velikog broja građana i građanki Srbije. Sigurni smo da ćemo u predstojećem periodu ostvariti još bolje rezultate.
Više je nego očigledno da su Srbiji potrebne nove političke opcije, nove ideje i novi ljudi. Pred nama je duga borba, ali su protekli dani pomogli da se razdvoji žito od kukolja. Verujemo da većina građana i građanki Srbije već sada prepoznaje dosledne borce protiv vladajućeg režima. Ukoliko se dva autoritarna lidera, bez legitimiteta i mimo svih procedura, i dogovore da se ponavljaju izbori, mi ćemo ih dočekati spremni i sa našim koalicionim partnerima ćemo još jednom ponuditi doslednu borbu za socijalno i ekološki održivu Srbiju.
