Danijela Mazić: „Zeleni novi dogovor” mora biti socijalistički

Klimatske promene nisu samo ekološki problem. Uništavanje planete ima ogromne posledice na radničku klasu i na siromašno stanovništvo, te se zaštita životne sredine mora sagledati kao klasno pitanje. Ukoliko želimo da živimo u boljem i pravednijem društvu na očuvanoj planeti, „zeleni novi dogovor” mora biti socijalistički.

Svet brine o kraju planete, mi o kraju meseca

Uverili smo se da su krize pokretači istorije. Kada govorimo o klimatskoj krizi, posebno na ovim prostorima, moramo se vratiti prvo na ekonomsku krizu. U našem društvu ljudi se bore da prežive do kraja meseca, te nam je daleka briga o „kraju sveta”. Ovde se ljudi uključuju u ekološke borbe radi pukog preživljavanja. Mi osećamo devastaciju prirode i otimanje zemlje neposredno kroz sniženje životnog standarda i nemogućnosti da zadovoljimo osnovne životne potrebe.

Dok planeta doslovno gori, u našoj zemlji je problem sagledati koji požar najpre ugasiti. Previše problema postoji, te ukoliko ne poboljšamo život ljudi danas, tokom tekućeg meseca, neće postojati niko u mogućnosti da gasi svetske požare narednih godina. Upravo se zbog toga fokusiramo na politike koje teže da poboljšaju položaj radnika i radnica u našoj zemlji. Zahtevamo dostojanstven rad i dostojanstven život kako bi ljudi mogli da izađu iz začaranog kruga „od jedne plate do druge” i uključe se u zajedničku borbu za zdrav vazduh, vodu i zemlju.

Leve politike moraju postati i zelene

Budući da je tržište kapitala kao i klimatska kriza globalni fenomen, posmatramo i širu sliku. Ekstemne vremenske prilike prati ekstremna nepravda. Da bismo se protiv toga borili neizbežan je spoj ekoloških i levih pokreta. Ako saradnja ne postoji, zelena tranzicija će nužno ići na uštrb radništva. Ovo nije samo pitanje solidarnosti, već i pitanje odgovornosti, zbog toga što planetarna kriza zahteva globalna rešenja. U kontekstu globalnog društva, svi smo dužni da svim ljudima obezbedimo dostojanstven život.

Kao što svedočimo u dosadašnjem diskursu o zelenoj tranziciji, u našoj, kao i u drugim zemljama, poslovi su postavljeni nasuprot životne sredine. Govore nam da se ne smeju čuvati poslovi po svaku cenu, o gubitku poslova i žrtvama koje se moraju napraviti jer je zdravlje planete bitnije. Javni prostor je prepun poziva na požrtvovanje, bilo da je reč o merama štednje ili o zagađenju planete.

Mi smatramo da bi trebalo, nasuprot tome, kreirati politike imajući u vidu neposredni uticaj koje one imaju na živote ljudi. Moramo sagledati mogućnosti novih poslova koje zelena tranzicija nosi sa sobom. Nije reč, naravno, o pukoj prekvalifikaciji za rad u drugim industrijama, već o osiguravanju u slučaju gubitka posla, osiguravanju postojećih poslova smanjenjem radnog vremena i osiguravanjem plate za život u svim industrijama. Neophodna je i radikalna reforma obrazovnog sistema, te priprema novih generacija za izazove koje je kapitalistička ekstraktivistička politika postavila. Hrana, voda, zemlja i energija moraju (p)ostati javna dobra koja neće biti komodifikovana.

Politike nade

Kako ne bismo pričali samo o problemima, rešili smo da ponudimo alternative. Na globalnom nivou jedno od predloženih rešenja jeste „zeleni novi dogovor”, ali smo shvatili njegove manjkavosti. Mi moramo da donesemo mere kako bi se osigurala pravedna zelena tranzicija. Energetska produkcija ne sme da bude prepuštena logici tržišta, već se proizvodnja energije mora planirati prema potrebama stanovništa.

Iako nam je energetska nezavisnost jedan od prioriteta, ne smemo zaboraviti ni na osiguravanje javnih usluga, uključujući zdravstvo, obrazovanje, javni prevoz, komunalne usluge i dr. Pored poboljšanja javnih usluga, borićemo se i za to da svaka osoba ima dovoljno hrane za zadovoljenje svojih potreba, kao i krov nad glavom. Na radnim mestima, nastavićemo da štitimo interese radnika i pravo na organizovanje.

Mi ćemo zagovarati zelenu tranziciju uz jasan stav da proizvodnja energije mora biti lokalizovana kako bi naša zemlja postalja energetski nezavisna. Jedino lokalna proizvodnja ne šteti planeti. Proizvodnja hrane, takođe, mora biti lokalizovana i usklađena sa ekološkim standardima, ali se, kao što je napomenuto, mora voditi računa o potrebama radnika u obe industrije koji će ovu tranziciju izneti. Troškovi i šteta koju transport robe čini će se otkloniti jačanjem domaće proizvodnje prema potrebama stanovništva. Jabuke ne smeju putovati hiljade kilometara da bi došle do polica naših marketa, kada ih možemo proizvesti na našem plodnom tlu.

Sve ovo naravno ne možemo postići sami. Stoga pravimo saveze, okupljamo ljude i pokrećemo teme. Ova borba nadilazi individualnost i lična požrtvovanja, jer je jedino možemo dobiti kolektivnim naporima.