Malo šta je u poslednje vreme, sa jedne strane, tako masovno podražno i, sa druge, tako besomučno napadano i opstruisano, kao što je ponuda besplatnih udžbenika za učenike i učenice osnovnih škola Fondacije Alek Kavčić (FAK).

Na jednoj strani su se našli roditelji osnovaca koji su se svakog sepembra suočavali sa velikom cifrom koju moraju da plate za „besplatno“ obrazovanje svoje dece, a na drugoj korporativni interesi izdavača kojima je ovo bio najsigurniji i najunosnij segment tržišta.

Vlast je pokazala relativno visok i neuobičajen nivo suzdržanosti kada je ova tema u pitanju i tako izbegla da se kreže po ovom vrlo klizavom i za nju neprijatnom terenu. Prethodna vlast je odmah poentirala kako je, eto, i ona delila besplatne udžbenike, a da sad to mora da čini FAK pošto nova vlast neće.

Zašto se izdavači sada bune, a nisu bunili kada je država, odnosno prethodna vlast, delila besplatne udžbenike? Pa udžbenici su tada prolazili kroz sistem javnih nabavki – bilo je prostora za korporativno lobiranje, a izdavačima je u suštini svejedno da li će udžbenike platiti roditelji ili država.

Šta im onda smeta FAK i njihova akcija? FAK je izabrao da otkupi kompletne tiraže nekih udžbenika, uglavnom od manjih izdavačkih kuća i te udzbenike besplatno distribuira putem interneta. Da je FAK taj otkupljeni tiraž fizički podelio po školama verovatno ne bi bilo velike galame, dobio bi orden od Patrijarha, Predsenika ili koga već i to bi bilo to.

Ono što je izazavalo bljuvanje vatre koroporativnih zmajeva, koji su pokrenuli i sudske sporove protiv FAK, je upravo to što su udžbenici postali ne samo neograničeno dostupni putem interneta nego je još omogućeno svakome i da ih odštampa odnosno dobije fizičku kopiju uždbenika.

Pravo na pravljenje kopije od nečega što je zaštićeno autorskim pravima je fizička radnja oko koje je poslednjih decenija bilo više dramatičnih pravnih sporova sa vrlo velikom, raznolikom i zainteresovanom publikom. Sledstveno tome, verujem da je FAK vrlo dobro proučio pravnu regulativu na osnovu koje je ovo uradio na ovaj način na koji je uradio i da su sudski sporovi koji se protiv ove fondacije vode tek marketinški trik i imaju za cilj samo kontrolisanje i ograničavanja štete koju će tužitelji neminovno imati. Rezultat ovih pravnih sporova protiv FAK će biti interesantan, ali suštinski nije važan.

Šta je važno? Važno je da smo kao društvo barem delimično postali svesni benefita koji nam je tehnološki napredak doneo u polju dostupnosti znanja i obrazovanja kao i jednostavne činjenice da su korporativni interesi direktno suprotstavljeni javnom interesu po ovom pitanju.

Sledeće čega treba da postanemo svesni je da ne treba privatne i humanitarne fondacije da brinu o javnom interesu već to mora da čini država. Tu se odmah otvara pitanje kako to država može da radi? Da li država treba da otkupljuje udžbenike od izdavača i poklanja ih i da li država možda treba da se bavi i izdavaštvom?

Odgovor na oba od ova dva postavljena pitanja je samo delimično potvrdan.

Država ne treba da odkupljuje udžbenike već autorska prava na iste i to ne od izdavača nego od autora. Nakon što otkupi autorska prava na udžbenike država treba iste da objavi na internetu pod nekom od CopyLeft licenci (GFDL i CCL su samo najpoznatije dve takve licence) koje omogućavaju nesmetano korišćenje menjanje i umnožavanje sadržaja koji je pod njima objavljen i ta ista prava garantuju svim daljim korisnicima ovog sadržaja odnosno onemogućavaju bilo koga da u bilo kom trenutku ograniči pristup i data prava nad ovim sadrzajima. Dakle umesto da kao CopyRight licence ograničavaju prava nad objavljenim sadržajem CopyLeft licence garantuju prava nad objavljenim sadržajem svima. Istog momenta, nakon što su udžbenici na ovaj način licencirani oni postaju javno dobro i niko više ne može ograničiti pravo na kopiranje i korišćenje istih.

Država nakon toga može organizovati servis za štampanje fizičkih kopija ovih udžbenika (po ugledu na FAK), pa čak eventualno može i izmestiti (autsorsovati) ovaj servis ili u njega uključiti veći broj različitih štamparija, ali to i nije od suštinske važnosti pošto je budućnost udžbenika svakako gotovo u potpunosti „digitalna“.

Naravno, svet se menja pa se udžbenici menjaju tako da bi osim otkupa prava na već postojeće udžbenike država može organizovati konkurs za nove udžbenike za koje bi prava bila otkupljivana nakon što su odobreni od strane Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.

Ono što je mnogo važno u celoj ovoj priči je što je ovo jako lako izvodivo jer realno košta mnogo manje nego poduhvat koji je napravio FAK. Pisici udžbenika u Srbiji nemaju nikakve astronomske honorare, to su u 90% slučajeva nastavnici u školama koje pohađaju naša deca kojima je to povremeni dodatni izvor prihoda tako da realno ovakav jedan servis ne bi bio neki veliki udar na javni budžet čak ni nivou lokalnih samouprava, a o gradskom i višim nivoima vlasti i da ne pričamo.

Vrlo važna stavka u svemu ovome je što je ova vrsta licenciranja trajnog odnosno nepovratnog karaktera. Šta to znači? Recimo da sutra dođe na vlast neko ko će na ovaj način da otkupljuje autorska prava za udžbenike i objavljuje ih pod CopyLeft licencama, a prekosutra dođe neka druga vlast kojoj se to „ne dopada“ ona neće moći da „zatvori“ autorska prava nad ovim udžbenicima. Čak i da država ugasi ili prestane da podržava servis za štampanje „papirnatih“ kopija udžbenika, bilo ko će moći, bez ikakvih pravnih posledica, da organizuje štampanje ovih udžbenika ili njihovo skladištenje na internetu.

Obrazovanje u Srbiji formalno jeste besplatno, ali svi znamo da su cene školovanja astronomske u odnosu na zarade koje se ostvaruju u Srbiji. Potrebna su nam rešenja koja će obrazovanje i pristup znanju zaista učiniti javnim dobrom.

Svetomir Nikolić