Skorašnji incident, koji je gotovo sigurno samo vrh ledenog brega i u kom je nedavno javno ponižena nastavnica engleskog u Trsteniku, je u svojoj suštini posledica problema u politici javnog zdravlja, koliko i posledica problema u politici obrazovanja u Srbiji, iako to na prvi pogled možda tako i ne izgleda.

Svi mi podrazumevamo kao deo nekog normalnog stanja stres i poremećaje u ponašanju i reagovanju koji su posledica dugogodišnjeg izlaganja devastirajućem procesu beskrajne tranzicije, ekonomske krize i urušavanja društvenog sistema, kulturnih modela i etičkih standarda. Takođe, uzimamo ,,zdravo za gotovo’’ da smo u svemu tome ostavljeni sami sebi i najbližem krugu porodice i prijatelja i da nikakva šira mreža podrške niti postoji niti je uopšte moguća. I to je tačno, ali samo delimično – ne postoji, ali nije nemoguća.

Primeri nasilja u školama koji dospeju u javnost, često prvo preko društvenih mreža pa nakon toga i putem tabloida i ostalih medija, koji profitiraju na sekundarnoj viktimizaciji žrtava zlostavljanja, otvaraju rasprave o kažnjavanju vinovnika gde predlozi idu od maloletničkih zatvora do mera preuzetih iz Dušanovog zakonika ili šerijatskog prava. Malo ko poziva na odgovornost predstavnike državnog aparata koji odavno nemaju smislenu i konzistentnu politiku koja bi vodila nekoj vrsti deeskalacije stanja u jednom od najosetlijvijih, a ujedno i najvažnijih segmenata našeg društvenog sistema – u prosveti.

Treba priznati da bi urgentna mera države danas morala da bude zapošljavanje specijalnih pedagoga u pedagoško-psihološkim službama svih osnovnih i srednjih škola u Srbiji, koje bi pre toga morale da imaju i barem po jednog pedagoga i psihologa, što u mnogim školama sada nije slučaj. Specijalni pedagozi se pre svega bave prevencijom, detekcijom i tretmanom poremećaja ponašanja, a najčešće se angažuju u ustanovama zatvorenog tipa kao što su zatvori i kazneno-popravni domovi. Takođe, mogućnost njihovog zapošljavanja je predviđena i u ustanovama otvorenog tipa kao što su razni edukativni centri i škole u slučaju da za time postoji potreba. Neke škole su vec prepoznale tu potrebu i nekim čudom uspele da ih uvrste u svoje pedagoško-psihološke službe i specijalne pedagoge dok većina ili ne sme da prizna da ta potreba postoji ili ne očekuje da bi nadležno ministarstvo pozitivno odgovorilo na njihov zahtev za otvaranje novog radnog mesta specijalnog pedagoga.

Sledeća stvar koju treba priznati je da škole, bez obzira koliko stručan kadar imale, jednostavno nisu mesta na kojima se zaista može zaista adekvatno pomoći deci koja imaju ozbiljne probleme u ponašanju jer se koreni tih problema protežu do njihovih porodica i okoline, u kojoj odrastaju i formiraju se, a škola kao ustanova zauzima samo jedan manji deo te okoline. Prava adresa za rešavanje problema u ponašanju dece, čak i kad ti problemi ne podrazumevaju otvoreno nasilničko ponašanje, je ordinacija psihoterapeuta koji je specijalizovan za rad sa decom. Škola, odnosno pedagoško-psihološka služba u školi jednostavno mora imati mogućnost da upute učenika na obaveznu psihoterapiju ukoliko uoči da za tim postoji potreba.

Ukoliko pak postoji problem sa nasilničkim ponašanjem učenika, a naročito ukoliko je u pitanju fizičko nasilje, škola odnosno pedagoško-psihološka služba u školi mora imati mogućnost da i roditelje učenika, zajedno sa učenikom uputi kod porodičnog psihoterapeuta, jer je nasilničko ponašanje najčešće upravo obrazac preuzet u porodici, pa čak u nekim slučajevima i eksplicitno podržavan kroz takozvano domaće vaspitanje.

Sa druge strane škola odnosno pedagoško-psiholoska služba u školi mora organizovati i redovne grupe za psihološku podršku učiteljima i nastavnicima bez obzira da li trenutno postoje neki akutni problemi ili incidenti kojima je nastavni kadar ugrožen ili pogođen. Takođe, pedagoško-psihološka sužba mora redovno pratiti stanje i vršiti psihološku procenu učitelja i nastavnika kako bi predupredila takozvani burnout sindrom, koji je upravo čest kod ovako zahtevnih, stresnih i odgovornih profesija. Kada se za tim ukaže potreba pedagoško-psihološka služba mora imati mogućnost da uputi kolegu prosvetnog radnika kod psihoterapeuta kako bi isti dobio adekvatnu pomoć i podršku.

Kad o svemu ovome pričamo moramo biti svesni da naš zdravstveni sistem ne poznaje uslugu psihoterapije osim u vrlo malom obimu na klinikama i zavodima za mentalno zdravlje. Da bi sve ove mere mogle da budu primenljive, u svakoj opštini u našoj zemlji će biti potreban barem po jedan centar za psihološko savetovanje i psihoterapijsku pomoć sa dovoljnim kapacitetom da opsluži, ne samo decu, roditelje i prosvetne radnike koji će tamo eventualno biti upućeni od strane škole, već i sve ostale kojima je ova vrsta pomoći potrebna, a koji trenutno (ne)mogu da priušte sebi psihoterapiju samo u privatnim ordinacijama po cenama koje su nedostižne za najveći deo stanovnika naše zemlje.

Pravo na adekvatnu psihološku i psihoterapijsku pomoć je neodvojivi deo opšteg prava na zdravstvenu zaštitu koje je opet civilizacijska tekovina od koje ni u kom slučaju ne smemo da se odreknemo.

Svetomir Nikolić

Solidarni protest podrške Leskovačkih prosvetara koleginici iz Trstenika – foto Youtube printsreeen