Balkan War/Croatia War/Map of Operation Storm

Porazna slavlja i slavljeničke komemoracije

Prošlo je više od četvrt veka od vojne akcije „Oluja“ u Hrvatskoj zbog koje je svoje domove bilo primorano da napusti više od 200.000 ljudi.

Jedna politička elita slavi a druga komemorira, svaka u svom maniru.

Iako u formalnom smisli ne može biti dva pobednika u ratu, pa čak ni u ratu u kom formalno nisu bile direktno sukobljene dve države u kojima je upravo obeležena godišnjica „Oluje“, stiče se utisak da su obe strane na neki način pobedile.

I to je, takođe, donekle i istina.

U obe ove države koje su nastale na razvalinama Jugoslavije, kao i u ostalih četiri (ili pet) država, pobedile su vlasničke klase koje su rat i stradanje stotina hiljada izbeglih, prognanih, ubijenih i nestalih ljudi iskoristile za besomučno obezvređivanje, otimanje i pljačkanje svega što u samom ratu već nije bilo devastirano.

Gubitnici smo pak svi mi ostali, čak i oni koji nisu imali nesreću da moraju da napuste svoj dom ili da budu zlostavljani ili ubijeni tokom ratova.

Gubitnici su i oni koji se, nekim čudom, ne osećaju kao apatridi u sopstvenoj zemlji uprkos sveopštoj otuđenosti i permanentnoj degradaciji svih ljudskih vrednosti.

Gubitnici su čak i oni koji su rođeni nakon što su ratovi formalno završeni, oni koji (do skora) nisu imali prilike da uživo vide izbegličke kolone, kao i oni koji nemaju iskustvo gubitka ili nestanka bližnjeg u ratnim dejstvima.

Ako ni zbog čeg drugog, svi mi smo gubitnici jer moramo i dalje da trpimo to beskrajno političko rastezanje i zloupotrebu ratova devedesetih i njihovih posledica.

Prvo pitanje koje treba sebi da postave građani Hrvatske i Srbije, dok gledaju ove proslave i komemoracije, je „Šta će sledeće da nam bude oduzeto dok nam je pažnja usmerena na prošlost?“ Možda budućnost? Živimo u dobu sveopšte dostupnosti svakojakih informacija i nikome ne bi trebalo da bude zaista teško da uoči kako ratni sukobi u svetu koji produkuju ogromna razaranja, stradanja, bezbrojne žrtve i nepregledne kolone izbeglica uvek u pozadini imaju političke i finansijske elite koje, upravo zato što ove sukobe posredno ili neposredno izazivaju, povećavaju svoju moć i bogatstvo.

Kada su nam dešavanja geografski i na svaki drugi način bliska, kada te bezbedne distance gotovo i da nema, kao što je slučaj sa „Olujom“, jedino što pomaže je ipak vremenska distanca od 26 godina, uprkos informativnom zagađenju, koje bi trebalo da nas ubedi da rat u stvari još uvek traje i da mrski neprijatelj još uvek vreba iz prikrajka.

Nažalost, ili na sreću, sasvim dovoljno vremena je prošlo da zaista svi mogu da razumeju kako su svi ovi nacionalistički sukobi, spektakli i prepucavanja, koji se rastežu više od tri decenije, u nečijem interesu, a da taj interes svakako nije interes nas običnih ljudi bez obzira gde se mi nalazili u odnosu na tu njihovu ‘liniju fronta’ koju uporno razvlače po našim životima.

Svetomir Nikolić

 

oluja-hrvatska-1995-rat-izbeglice-kolona-REUTERS-Ranko-Cukovic
Photo by Ranko Cukovic (Reuters 1995)

You May Also Like

Pravda za tetkice!

Pravda za tetkice!

Zaustaviti osnivanje novih JKP za delatnosti za koje Beograd već ima postojeća JKP!

Umesto kulturne politike grad napravio koruptivnu šemu raspodele budžeta za kulturu

Šapić tajno osnovao telo u kojem će SNS kadrovi primati ministarske plate

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.