Solidarnost: Postoji alternativa privatizaciji – javna preduzeća treba poveriti zaposlenima I uspostaviti društvenu kontrolu

Čini se da vlast u Srbiji, kako joj se bliži kraj, nastoji da ubrza sprovođenje svoje neoliberalne agende i da privatizuje — ili makar pripremi privatizaciju — velikog broja javnih preduzeća. Ta preduzeća, po svojoj osnovnoj definiciji, postoje kako bi štitila javni interes i upravljala javnim dobrima, kako materijalnim, tako i nematerijalnim.

Međutim, onog trenutka kada se javno preduzeće transformiše u društvo sa ograničenom odgovornošću ili u bilo koji drugi oblik “obične firme”, zaštita javnog dobra prestaje da bude njegova primarna funkcija. Na njeno mesto dolazi profit. U tom trenutku postaje gotovo nebitno da li je vlasnik takve firme država, privatno lice ili bezlični strani fond — zadatak preduzeća postaje stvaranje profita, dok je sve ostalo sekundarno.

Javni interes nasuprot logici profita

Za razliku od privatnih firmi, javno preduzeće koje ne ostvaruje profit — ili čak posluje sa minimalnim gubicima — može sasvim uspešno da ispunjava svoju društvenu funkciju. Zapravo, moglo bi se reći da javno preduzeće koje posluje sa minimalnim ili nultim profitom funkcioniše idealno, jer svoje usluge pruža po najnižoj mogućoj ceni, u interesu građana.

Suprotno tome, modeli koji se često nude kao zamena za javna preduzeća — poput javno-privatnih partnerstava ili koncesija — gotovo po pravilu znače da država garantuje profit privatnom partneru. U oba slučaja, građani na kraju plaćaju više: bilo kroz skuplje usluge, bilo kroz direktne ili indirektne budžetske subvencije.

Kada ni cena nije najveći problem

Primer Zrenjaninske fabrike vode jasno pokazuje da visoka cena često nije ni najveći problem. Građani Zrenjanina su godinama prinuđeni da kupuju flaširanu vodu po visokim cenama, ali je apsurdno da se po bilo kojoj ceni plaća voda koja nije bezbedna čak ni za zalivanje bašte. Ovaj slučaj jasno pokazuje do kakvih posledica može dovesti prepuštanje upravljanja ključnim javnim resursima privatnim interesima.

Slično tome, primer NIS-a ilustruje koliko prodaja velikog javnog preduzeća može biti rizična. Interesi kapitala — bez obzira na to da li dolaze iz zemlje ili inostranstva — ne moraju i često nisu u skladu sa javnim interesom.

„Tamni vilajet“ javnih preduzeća

Istovremeno, u srpskom društvu postoji široka saglasnost da su javna preduzeća decenijama bila legla korupcije, nepotizma, stranačkog zapošljavanja i političkih zloupotreba. Državno upravljanje javnim preduzećima u kontinuitetu je proizvodilo ove devijacije, pa se čini kao da smo ponovo suočeni sa izborom “manjeg zla”: privatizacija ili nastavak korumpiranog državnog upravljanja.

Ali — šta ako taj izbor nije jedini mogući?

Zaposleni kao nosioci javnog interesa

Postoji grupa ljudi koja je, možda više od bilo koga drugog, neposredno zainteresovana za opstanak i dobro funkcionisanje javnih preduzeća: radnice i radnici koji su u njima zaposleni. Njihova egzistencija direktno zavisi od opstanka tih sistema, a istovremeno poseduju znanja i veštine koje su ključne za njihovo uspešno funkcionisanje.

Da li postoji iko kvalifikovaniji da upravlja Javnom ustanovom Apoteke Beograd od samih zaposlenih u toj ustanovi? Da li bi iko bio motivisaniji da bira odgovorno i stručno rukovodstvo, koje će osigurati stabilno poslovanje i zaštitu važnog javnog interesa?

U tom modelu država ne bi “poklanjala” imovinu zaposlenima. Reč je o prenosu upravljanja i plodouživanja, uz zadržavanje javnog karaktera preduzeća — modelu koji je već razmatran u našem predlogu za transformaciju NIS-a u javno-zadružno partnerstvo.

Strateška preduzeća i klimatski kontekst

NIS i Apoteke Beograd nisu izuzeci. Država priprema za sličnu transformaciju i druga preduzeća od strateškog značaja. Posebno zabrinjavaju potencijalni scenariji u preduzećima poput Srbijavoda i Srbijašuma, naročito u kontekstu klimatskih promena koje upravo u ovom delu Evrope nose ogromne rizike.

U slučaju ovakvih sistema, javno-zadružni modeli upravljanja morali bi da uključe i naučne i stručne institucije — institute, fakultete i univerzitete — kroz upravne i nadzorne odbore. Njihovo prepuštanje privatnim interesima ili partijskim mrežama predstavlja dugoročnu društvenu opasnost.

Primeri participativnog upravljanja: zaposleni i društvo kao čuvari javnog interesa

Grčka: društveno i radničko upravljanje javnim resursima (Inicijativa 136)

Jedan od najjasnijih savremenih primera uključivanja zaposlenih i građana u upravljanje javnim resursima dolazi iz Grčke, iz grada Soluna, kroz Inicijativu 136. Ova inicijativa nastala je kao odgovor na pokušaj privatizacije gradske vodovodne kompanije EYATH tokom dužničke krize.

Model je bio zasnovan na ideji da građani, zaposleni i lokalna zajednica zajedno preuzmu vlasništvo i upravljanje nad vodovodom, kroz mrežu zadruga i društvenih fondova. Zaposleni u preduzeću imali su centralnu ulogu u operativnom upravljanju, dok su građani i lokalne organizacije obezbeđivali demokratski nadzor i dugoročnu zaštitu javnog interesa.

Iako se inicijativa suočila sa snažnim političkim i institucionalnim otporima, ona je pokazala da je demokratsko, participativno upravljanje javnim dobrima realna alternativa privatizaciji, naročito u uslovima slabe ili kompromitovane državne uprave. Inicijativa 136 ostala je referentna tačka u evropskim debatama o radničko-građanskom upravljanju vodom i drugim ključnim resursima.

Nemačka: (Mitbestimmung) i javna preduzeća

U Nemačkoj, princip suodlučivanja zaposlenih (Mitbestimmung) važi i u velikom broju javnih i polujavnih preduzeća. Zaposleni imaju zagarantovana mesta u nadzornim odborima, često do 50%, čime direktno učestvuju u kontroli menadžmenta i strateških odluka.

Ovaj sistem pokazuje da uključivanje radnika ne vodi ka neefikasnosti, već ka stabilnijem, dugoročnijem upravljanju, sa manjim rizikom od korupcije i političkih zloupotreba.

Italija: komunalna preduzeća sa društvenim nadzorom

U Italiji postoje brojni primeri komunalnih preduzeća u kojima su zaposleni, sindikati, lokalne zajednice i stručne institucije uključeni u nadzorne i savetodavne strukture. Posebno su značajni modeli upravljanja vodnim resursima, gde se nakon referenduma protiv privatizacije insistira na demokratskom i participativnom upravljanju.

Univerziteti, stručne komore i nezavisni instituti često imaju ulogu eksternog nadzora i evaluacije rada ovih preduzeća, čime se jača transparentnost i smanjuje prostor za političku kontrolu.

Univerziteti i instituti kao čuvari javnog interesa

U više evropskih zemalja razvijeni su modeli u kojima naučne i obrazovne institucije imaju formalnu ulogu u nadzoru i strateškom usmeravanju javnih sistema — naročito u sektorima energetike, voda, šuma i infrastrukture.

Takvi modeli polaze od pretpostavke da javna dobra zahtevaju dugoročno znanje, a ne kratkoročne političke ili tržišne interese. Uključivanje univerziteta i instituta obezbeđuje kontinuitet, stručnost i javnu odgovornost.

Zašto su ovi primeri relevantni za Srbiju

Zajednička karakteristika ovih sistema nije samo vlasnička struktura, već: – institucionalizovana uloga zaposlenih u upravljanju – razdvajanje operativnog upravljanja od političke kontrole – uključivanje nezavisnih stručnih i društvenih aktera u nadzor.

Upravo takvi modeli nude realnu osnovu za transformaciju javnih preduzeća u Srbiji — ne kroz privatizaciju, već kroz demokratizaciju upravljanja.

Zaključak: treća opcija postoji

Državna uprava sklona korupciji i interesi privatnog kapitala gotovo po pravilu nisu u službi javnog interesa i zaštite javnih dobara. Ipak, ovo društvo već raspolaže relevantnim resursima — kako unutar samih javnih preduzeća, tako i u široj društvenoj zajednici — koji mogu omogućiti trajnu, demokratsku i odgovornu upravu nad javnim preduzećima.

Poveravanje upravljanja zaposlenima nije utopijska ideja. To je racionalan, pravedan i društveno održiv odgovor na krizu javnih sistema u Srbiji — odgovor koji vredi ozbiljno razmotriti.