Prošlo je više od četvrt veka od vojne akcije „Oluja“ u Hrvatskoj zbog koje je svoje domove bilo primorano da napusti više od 200.000 ljudi.
Jedna politička elita slavi a druga komemorira, svaka u svom maniru.
Iako u formalnom smisli ne može biti dva pobednika u ratu, pa čak ni u ratu u kom formalno nisu bile direktno sukobljene dve države u kojima je upravo obeležena godišnjica „Oluje“, stiče se utisak da su obe strane na neki način pobedile.
I to je, takođe, donekle i istina.
U obe ove države koje su nastale na razvalinama Jugoslavije, kao i u ostalih četiri (ili pet) država, pobedile su vlasničke klase koje su rat i stradanje stotina hiljada izbeglih, prognanih, ubijenih i nestalih ljudi iskoristile za besomučno obezvređivanje, otimanje i pljačkanje svega što u samom ratu već nije bilo devastirano.
Gubitnici smo pak svi mi ostali, čak i oni koji nisu imali nesreću da moraju da napuste svoj dom ili da budu zlostavljani ili ubijeni tokom ratova.
Gubitnici su i oni koji se, nekim čudom, ne osećaju kao apatridi u sopstvenoj zemlji uprkos sveopštoj otuđenosti i permanentnoj degradaciji svih ljudskih vrednosti.
Gubitnici su čak i oni koji su rođeni nakon što su ratovi formalno završeni, oni koji (do skora) nisu imali prilike da uživo vide izbegličke kolone, kao i oni koji nemaju iskustvo gubitka ili nestanka bližnjeg u ratnim dejstvima.
Ako ni zbog čeg drugog, svi mi smo gubitnici jer moramo i dalje da trpimo to beskrajno političko rastezanje i zloupotrebu ratova devedesetih i njihovih posledica.
Prvo pitanje koje treba sebi da postave građani Hrvatske i Srbije, dok gledaju ove proslave i komemoracije, je „Šta će sledeće da nam bude oduzeto dok nam je pažnja usmerena na prošlost?“ Možda budućnost? Živimo u dobu sveopšte dostupnosti svakojakih informacija i nikome ne bi trebalo da bude zaista teško da uoči kako ratni sukobi u svetu koji produkuju ogromna razaranja, stradanja, bezbrojne žrtve i nepregledne kolone izbeglica uvek u pozadini imaju političke i finansijske elite koje, upravo zato što ove sukobe posredno ili neposredno izazivaju, povećavaju svoju moć i bogatstvo.
Kada su nam dešavanja geografski i na svaki drugi način bliska, kada te bezbedne distance gotovo i da nema, kao što je slučaj sa „Olujom“, jedino što pomaže je ipak vremenska distanca od 26 godina, uprkos informativnom zagađenju, koje bi trebalo da nas ubedi da rat u stvari još uvek traje i da mrski neprijatelj još uvek vreba iz prikrajka.
Nažalost, ili na sreću, sasvim dovoljno vremena je prošlo da zaista svi mogu da razumeju kako su svi ovi nacionalistički sukobi, spektakli i prepucavanja, koji se rastežu više od tri decenije, u nečijem interesu, a da taj interes svakako nije interes nas običnih ljudi bez obzira gde se mi nalazili u odnosu na tu njihovu ‘liniju fronta’ koju uporno razvlače po našim životima.
Svetomir Nikolić
Photo by Ranko Cukovic (Reuters 1995)