150 godina od Crvenog Barjačeta

27. februara 2026. biće navršeno tačno 150 godina od kada se crvena zastava sa belim slovima „Samouprava“ zaviorila na čelu kolone stotina ljudi koji su marširali kroz Kragujevac. Događaj je među Kragujevčanima zapamćen kao Crveno barjače i kao takav je dobio i ulicu u tom gradu. Kragujevac tog vremena bio je najjači industrijski grad mlade Srbije zahvaljujući kragujevačkoj topolivnici. Radnici su radili u smenama od 10–11 sati, po izuzetno teškim uslovima i za niske plate. Bili su, ipak, dobro organizovani i motivisani idejama koje je tada među prvima propagirao Svetozar Marković – idejom samouprave – da radnici u svojim fabrikama, lokalci u svojim gradovima i seljaci u svojim selima treba da upravljaju sami sobom i svojim dobrima.

Socijalisti su godinu dana ranije osvojili vlast na prvim opštinskim izborima u Kragujevcu, ali su bili konstantno opstruisani od strane liberalne manjine. Kada su liberali, koji su predstavljali stare bogataše, pokušali da proglase nepoverenje vlasti dok su radnici topolivnice bili na poslu, došlo je do brze reakcije radništva. Nakon svađe i teških reči, liberalna manjina napušta opštinu i odlazi u obližnju kafanu, u kojoj pišu tužbu i depešu Beogradu, dok radnički predstavnici proglašavaju poverenje vlasti sa 402 glasa prema jedan. Svoju ubedljivu pobedu radnici slave istog dana defileom kroz ulice svog grada.

Na čelu kolone radnika bila je crvena zastava sa natpisom „Samouprava“. Nije poznato ko je napravio zastavu, odnosno pominju se sestre Ninković i novinari Pera Todorović i Mita Stojanović. Ko god da ju je sašio, ona je predstavljala glavni simbol i želju okupljenog naroda. Koloni su se pridružili i učenici Učiteljske škole u Kragujevcu. Uzvici „Živela samouprava“, „Živela sloboda“ i „Živela republika“ odjekivali su, propraćeni muzikom. Zastava je okačena na krov opštinske zgrade.

Uprkos mirnoj prirodi protesta, vlast je na ulicu izvela vojsku, a usledila su i hapšenja radnika, profesora, gašenje škole i osveta svešteniku Miloju Barjaktareviću, koji je zbog svog učešća izgubio parohiju. Petoro radnika bilo je otpušteno, devetorica su ostala bez plata, a četiri učesnika dobila su i godine zatvora.

No, ipak, radnička klasa i svi slobodni ljudi Kragujevca odbranili su svoju pobedu, a ideja samoupravljanja postala je zvezda vodilja svim radnim ljudima, pa i našem zvaničnom uređenju u drugoj Jugoslaviji.

Nije teško videti paralele sa onim što se dešavalo pre vek i po na ulicama Kragujevca. Zahvaljujući samoorganizovanom, direktno-demokratskom studentskom pokretu, srpsko društvo doživljava procvat bunta. Čak i sada, kada su se nakon godinu dana protesti pomalo stišali i fokus je na izborima, straha i dalje nema. Sledeće godine će sloboda, čini se, biti osvojena na listićima, a odbranjena na ulici. Malobrojni se ovoga plaše, većina željno iščekuje, a redak je onaj čiji je cinizam toliko snažan da je odoleo uraganu promena. Srbija je stala na noge i umiriti se ne može.

Nekima je poražavajuće to što se mi kao narod borimo za iste stvari toliko dugo protiv ljudi koji se, uprkos različitim titulama i prezimenima, služe istim metodama i povinuju istim samovoljnim interesima. Pa ipak, to nije stav koji smatramo da treba imati. Naprotiv, posle svake borbe možemo naučiti nešto novo, stvoriti novi korak ka konačnoj slobodi. Samouprava je naša. Pripada nama. Mi smo je stvorili za nas same. To je drvo posađeno u plodnoj zemlji Srbije i ono ne sme uvenuti ni u suši današnjeg pljačkaškog sistema. Dužni smo da hlad ove plodonosne biljke sačuvamo za buduće generacije.

Stoga, sada kada studenti i radnici marširaju i pozivaju na demokratiju, i sada kada službenici režima izlaze da im se suprotstave, iz prošlosti dolazi daleki hor, vekovni vapaj našeg naroda: „Živela sloboda!“