Kada govorimo o smanjenju emisije CO2 u Srbiji neizbežno se dolazi do pitanja proizvodnje elekrične energije pošto naš elektroenergetski sistem zavisi od termoelektrana čija emisija CO2 je ogromna. Srbija, osim globalnog zagrevanja, ima još jedan dodatan motiv za istraživanje alternativnih izvora energije – zagađenje koje godišnje odnese hiljade života, a bez kog bismo svi zajedno vodili značajno zdraviji i duži život.

Prvo pitanje koje se ovde može postaviti jeste da li nam je neophodna baš tako velika količina energije, odnosno, da li možemo nešto da uštedimo. S obzirom na klimu u Srbiji ne iznenađuje činjenica da se najveće količine električne energije troše na grejanje zimi i hlađenje leti. Imajući to u vidu, pomoću bolje izolacije objekata u kojima živimo i radimo moguće je postići velike uštede.

Drugo pitanje je da li možemo dobiti više električne energije pomoću tehnologija čija je emisija CO2 niska kao što su vetro i solarne elektrane. Osim velikih finansijskih ulaganja, koja su neophodna da bi se značajnija količina električne energije dobila pomoću tehnologija sa približno nultom emisijom CO2, neophodan je i veliki prostor. Da bismo dobili prostor za solarne ili vetroelektrane svakako nećemo seći šume, koje su prirodni prečišćivači vazduha i akumulatori CO2 preuzetog iz atmosfere. Takođe, nećemo zauzimati ni poljoprivredno zemljište, jer će to u svojoj krajnjoj konsekvenci opet podstaći krčenje šuma (ovde ili na nekom drugom mestu u svetu svejedno) da bi u budućnosti imali dovoljno poljoprivrednog zemljišta. Ovo nas čak može dovest u iskušenje da ugrozimo i ona prirodna staništa, nacionalne parkove i rezervate koje smo do sada zaštitili. Očuvanje poljoprivrednog zemljišta je posebno važno ukoliko uzmemo u obzir okretanje ka organskoj proizvodnji hrane, nezavisnoj od veštačkih đubriva, pesticida i herbicida, koju ta ista nezavisnost automatski čini manje intezivnom odnosno prostorno zahtevnijom. Osim toga, treba da znamo da nam je na globalnom nivou, pored smanjenja emisije CO2, potrebno i 1,2 biliona stabala više nego što sada imamo kako bismo vezali višak CO2 koji smo već oslobodili u atmosferu, što opet znači više prostora koji treba pošumiti. Kada sve to uzmemo u obzir ni jedna od pomenutih opcija ne izgleda dobro.

Ono što se nameće kao logičan zaključak je da je zemljište, koje nije niti poljoprivredno, niti šumsko, niti je značajno za zaštitu prirode i ekosistema, pa je samim tim pod nekim stepenom zaštite od strane države, upravo ono zemljište koje većina nas koristi kao prostor za život i rad. U stvari, da budemo precizni, u pitanju je ono što se nalazi iznad tog našeg prostora, a to su naši krovovi – krovovi kuća, stambenih zgrada, javnih, privrednih, industirjskih, sportskih i svih drugih objekata koje koristimo. Sunčeva svetlost pada na sve te objekte i mi treba da je uhvatimo i pretvorimo u električnu energiju koja nam je potrebna. Naravno, preko tih krovova duva i vetar, ali je hvatanje energije vetra u urbanim uslovima mnogo složenije, tako da ćemo to ostaviti po strani za sada.

Solarni paneli na krovu (izvor: Wikimedia)

Treba imati na umu da dostupnost krovova nije i jedina pogodnost malih solarnih elektrana. Velika prednost je i prosečno malo rastojanje između takvih minielektrana i potrošača električne energije jer nema uobičajenih gubitaka i troškova u transportu električne energije od udaljenih lokacija na kojima su uglavnom postojeće termoelektrane. Sa druge strane postojeće termoelektrane mogu poslužiti kao skladišta energije (TWEST) za periode godine u kojima je dan kraći pa samim tim učinak solarnih elektrana manji. Ovo bi naravno u potpunosti promenilo dinamiku naše elektroprivrede jer bi i akumulacije hidroelektrana koje su se do sada čuvale za periode remonta termoelektrana (obično leti) sad čuvale za zimske mesece u kojima solarne elektrane najmanje doprinose. Srbija pored ovoga ima veliku sreću da su košava i severac vetrovi koji su najaktivniji u zimskim mesecima kada je sunčanih sati najmanje, tako da bi potencijalni vetroparkovi na severu i istoku naše zemlje mogli da budu i veliki doprinos stabilnosti budućeg elektroenergetskog sistema.

Ovako decentralizovan sistem proizvodnje električne energije je mnogo manje osetljiv na kvarove odnosno ispadanje iz pogona bilo koje pojedinačne elektrane, odnosno, nekog njenog važnog dela. Sledeća velika prednost ovog mnoštva malih solarnih elektrana je u tome što se mogu uključivati u sistem kako pristižu, tako da njihova izgradnja može ići fleksibilnim tempom, što je jako važno ukoliko se finansijska strana uzme u obzir. Ova postepenost u tranziciji ka proizvodnji energije sa niskom emisijom CO2 je takođe važna sa socioekonomskog stanovišta. Time bismo obezbedili da postepeno smanjenje potreba za radnom snagom u rudarskom sektoru – što će se u narednim decenimajam neminovno desiti i na šta treba biti spreman imajući u vidu da količine raspoloživog uglja nisu neograničene – bude kompenzovano prekvalifikacijom i otvaranjem novih radnih mesta u sektoru održavanja novih solarnih i drugih energetskih postrojenja i na poslovima sanacije i rekulitivacije površinskih ugljenokopa i jalovšta koja su ostala nakon višedecenijske eksploatacije lignita, a država bi takođe mogla da pomogne prevremenim penzionisanjem (bez smanjenja penzije zbog prevremenosti) dela zaposlenih koji su se približili penziji. Ovo bi svakako bio odgovoran čin od strane države s obzirom na to da je prestanak korišćenja uglja, koji je toliko lošeg kvaliteta da se njegov transport na udaljenije lokacije ne isplati, a njegovo korišćenje vodi tragičnom nivou zagađenosti kome smo svedoci,predstavlja vrhunski nacionalni interes.

Satelitski snimak površinskih kopova Kolubarskog basena (printscreen)

Kao što je za državu finansijski izazov izgradnja velikog vetroparka ili solarne elektrane, tako je i za svakog od nas individualno, veliki finansijski izazov izgradnja solarne elektrane na našem krovu. Još veći izazov je u pitanju kada krov nije samo naš, što je najčešća situacija u većim naseljima, pa čak i u manjim u kojima veliki broj naizgled individualnih stambenih objekata deli više domaćinstava često rodbinski povezanih (sa svim komplikacijama koje ovakvi aranžmani sa sobom nose). Sve ovo nas upućuje na činjenicu da je za većinu stanovništva Srbije krov zajednička imovina nad kojom delimo odgovornost sa svojim komšilukom, odgovornost koju dobrom broju slučajeva delegiramo takozvanoj stambenoj zajednici (kućnom savetu) ili profesionalnom upravniku koga zajedno plaćamo. Ukratko rečeno, ovom zajedničkom imovinom se ne bavimo neposredno, ukoliko na to nismo primorani jer postoji nekakav problem koji treba brzo rešiti, odnosno, čije rešavanje treba finansirati. U ovom slučaju problem postoji – problem zagađenja i globalnog zagrevanja – a postoji, barem delimično, i rešenje za taj problem, odnosno, moglo bi postojati na našim krovovima.

Naša država je od skora prilagodila zakone i propise kako bi uopšte postojala mogućnost da naši krovovi postanu solarne elektrane priključene na naš elektroenergetski sistem. Ove promene su prošle praktično nezapaženo ili bar nisu izazavale nekakvu značajniju reakciju osim kod male grupe entuzijasta okupljene oko udruženja Elektropionir. Očekuje se da će država u jednom trenutku krenuti sa nekakvim programom beneficija, povoljnih kredita i olakšica kako bi ohrabrila preduzeća, pojedince i stambene zajednice da prepoznaju svoj interes u malim solarnim elektranama na krovovima. Bez obzira koliko ove beneficije budu dobre i koliko su male solarne elektrane dugoročno isplative, kratkoročno njihova izgradnja znači suočavanje sa nizom finansijskih, administrativnih, tehničkih i organizacionih problema u koje će se upustiti tek retki vlasnici krovova, bilo da je reč o pojedincima, preduzećima ili stambenim zajednicama.

S obzirom na to da je situacija globalno takva kakva jeste, a ni na lokalu ne stojimo dobro imajući u vidu zagađenje, država mora obezbediti uslove da se ova tranzicija ka proizvodnji električne energije sa priblizno nultom emisijom CO2 odvija maksimalnom brzinom koja je tehnički i finansijski izvodiva. To znači da bi postavljanje solarnih elektrana na svaki krov na kome je to tehnički izvodivo moralo da postane obaveza propisana specijalnim zakonom koji bi se u ovu svrhu doneo.

Zakonom bi mogli da budu definisani različiti finansijski i vlasnički aranžmani kroz koje bi ova obaveza mogla da se sprovede. Svakako bi najjednostavniji scenario bio onaj u kom bi pojedinci, preduzeća i stambene zajednice iskoristili postojeću zakonsku regulativu i eventualne povoljne kredite, beneficirane cene i druge pogodnosti koje bi država ponudila i praktično samostalno izgradili svoje solarne elektrane na krovovima. Ovo je verovatno najpovoljniji scenario kada je reč o zgradama sa velikim brojem stanova za koje je karakteristično da imaju malu površinu krova u odnosu na broj stanova, što znači da bi onda i troškovi, kada se podele na veliki broj stambenih jedinica, bili mali. Uz to, zgrade sa velikim brojem stanova mahom imaju profesionalne upravnike kojima bi zapalo da se bave ovim projektima što je takođe sretna okolnost.

Malo kompleksnija situacija je kod manjih zgrada sa manjim brojem stanova ili samostalnim objektima u kojima živi samo jedna porodica ili ih koristi samo jedno preduzeće. Velika je verovatnoća da bi cena ovakvog jednog projekta za veliku većinu vlasnika bila previsoka uprkos svim beneficijama koje država može da im pruži. Ovde bi problem mogao da se reši kroz odnos u kom država ulazi kao partner u svaki od ovih pojedinačnih projekata. Dakle, to bi bili raznorazni hibridni oblici vlasništva u kojima bi, sa jedne strane, u različitim procentima koji su za njih dostižni ili prihvatljivi, ulazila fizička lica, preduzeća ili stambene zajednice, a sa druge strane država. U istom procentu bi i prihod nastao proizvodnjom električne energije bio podeljen u ovim privatno-javnim i zajedničko-javnim aranžmanima. Pošto nije vlasnik krova koji se koristi za postavljanje solarnih panela odnosno prozvodnju elektricne energije država bi bila dužna da plati svoj deo rente za krov vlasnicima, ekvivalentan svom procentu učešća u svakom pojedinačnom aranžmanu, najbolje putem dugoročnih obveznica koje postepeno dospevaju i vezane su za cenu električne energije za domaćinstva. Dugoročna obaveza koju bi država ovim obveznicama preuzela bi onemogućilo neku buduću manje odgovornu vlast da jednostrano raskine ove aranžmane ili da ih preproda nekoj privatnoj kompaniji koja bi onda svojim poslovanjem mogla da ugrozi drugu ugovornu stranu ili funkcionisanje solarne elektrane.

Naravno, postoji mogućnost i da ne postoje čak ni simbolični kapaciteti ili volja od strane privatnog lica, preduzeća ili stambene zajednice da se ovakav aranžman sklopi i u njemu učestvuje. U tom slučaju bi država morala da preuzme krov, kao i prihode od proizvedene električne energije u potpunosti, odnosno, buduća solarna elektrana bi bila u potpunosti u javnom domenu. Nacionalizacija, ili eksproprijacija, u ovom slučaju ne bi bila neophodna. Iznajmljivanje krovova na period od, na primer, 99 godina i plaćanje rente za njih, državnim obveznicama na ime vlasnika krova koje bi postepeno dospevale tokom tih 99 godina bi najverovatnije bilo najprihvatljivije rešenje. Vlasnici bi umesto direktno svojom imovinom (krovom), mogli da raspolažu obveznicama, a imovinski odnosi u budućnosti ne bi mogli da budu zakomplikovani bilo kakvom promenom vlasničkih odnosa.

Dinamika primene ovog zakona bi bila usko vezana uz mogućnost države da obezbedi finanasiranje beneficija ili direktnog učešća države u projektima malih solarnih elektrana na krovovima. Deo sredstava bi svakako mogao da se obezbedi od strane evropskih ili svetskih zelenih fondova, a deo bi morao da bude direktno obezbeđen iz redovnog budžetskog finanasiranja naše države ili čak novim zaduživanjem ukoliko prostora za to još uvek ima.

Stabilna klima i čista životna sredina može postati baština naše generacije za koju ćemo se solidarno izboriti i ostaviti je sa ponosom budućim generacijama, ali da bismo to ostvarili moramo izaći kao društvo iz svoje zone komfora i posvetiti se ovom cilju. Prvi korak u tom pravcu je da najzad dobijemo odgovornu zakonodavnu i izvršnu vlast što će po svoj prilici uskoro i desiti – Proleće se bliži!

Svetomir Nikolić

Prikaz eksponencijalnog rasta količine električne energije proizvedene solarnim panelima (izvor: Wikimedia)