Politička platforma Solidarnost pozdravlja odluku Ministarstva za rad da se makar saopštenjem oglasi o pitanjima iz oblasti koja je u njihovoj nadležnosti. Drago nam je da smo uspeli da izazovemo bilo kakvu reakciju, jer do sada, po ovako važnim, životnim pitanjima nije bilo nikakvih reakcija. Ipak, moramo primetiti da Ministarstvo za rad pronalazi vreme da se oglasi tek onda kada ih pozovemo na odgovornost i dovedemo u pitanje njihove funkcije.

Problem je i to što Ministarstvo za rad ponovo demonstrira činjenicu da su životi nas, građana i građanki Republike Srbije, za njih samo puka statistika. Iz njihovog saopštenja može delovati kao da je sve u najboljem redu, iako znamo da je stvarnost sasvim drugačija. Samo u mesecu koji je za nama šestoro ljudi je stradalo na svom radnom mestu ili se njihova smrt dovodi u vezu sa uslovima u kojima rade. Za nama je i godine u kojoj je, zvanično, 56 ljudi izgubilo život na radnom mestu. Ove cifre su poražavajuće. Ali ljude koji sede u Ministarstvu za rad kao da sve to mnogo ni ne dotiče. Oni tvrde da su uradili dovoljno, da se drže svojih nadležnosti i da su unapredili sistem bezbednosti i zaštite zdravlja na radu. Da li je zaista tako?

Ako pogledamo podatke Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje videćemo da su tokom 2022. godine registrovane 64 smrtne povrede na radu. Godinu dana ranije registrovano je 45 smrtnih povreda na radu. U prethodnih deset godina zvanične statistike pokazuju da u proseku život izgubi 45 osoba. To je ogroman broj ljudskih života. I nikakva statistika koju nam podmeće ministarstvo o svojim “uspesima” ne može da zaseni ovu poraznu cifru.

Nasuprot tvrdnjama Ministarstva, realnost je da je sistem bezbednosti i zaštite zdravlja na radu u Republici Srbiji na izuzetno niskom nivou, o čemu svakodnevno svedoče i sami radnici i radnice, kao i sindikati. Iako zakonska regulativa postoji, sama primena je ograničena, dok je inspektorat značajno potkapacitiran. U Srbiji ima tek nešto više od 200 inspektora za rad, iako je još 2020. godine postavljen zadatak da ih bude 360. To znači da na jednog inspektora, ako gledamo zvanične statistike zaposlenosti, trenutno imamo više od 10.000 radnika i radnica. Previše. Treba imati na umu da je tek oko polovine inspektora specijalizovana za pitanja bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, dok “integrisani inspekcijski nadzor” ne može nadoknaditi ovaj nedostatak jer inspektori koji su pravnici i bave se radnim odnosima ne mogu adekvatno pokrivati nadzor koji se tiče drugih struka.

Jasno je da sudske odluke nisu u nadležnosti Ministarstva za rad. Ali to ne može biti argument za potpuni izostanak ikakve reakcije od strane samog ministarstva na talas smrtnih slučajeva kojem svedočimo. Sa jedne strane, ukoliko je značajan broj podnesaka kojima se iniciraju prekršajni i krivični postupci u startu odbačen, onda se postavlja pitanje da li je zaista sam nadzor adekvatno obavljen i da li je ostavljeno dovoljno prostora poslodavcima da zataškaju tragove. Sa druge strane, sam Zakon o radu dozvoljava nehuman tretman radnika i radnica. Ovde pre svega mislimo na mogućnost da ljudi rade i po 60 sati nedeljno, više sedmica u nizu. Dalje, omogućavanje rada van radnog odnosa, mahom putem takozvanih ugovora o privremenim i povremenim poslovima, ostavlja radnike i radnice bez elementarnih prava koja bi trebalo da budu garantovana, poput prava na plaćeni godišnji odmor, bolovanje i sindikalno organizovanje. Invaliditeti zadobijeni u nehumanim radnim uslovima, padanje u nesvest u prevrućim fabričkim halama, rad bez adekvatne zaštitne opreme, uskraćivanje prava na pauzu i odmor… Sve je to slika današnjeg položaja u kojem se nalaze radnici i radnice, a na koju Ministarstvo za rad žmuri, pa se s pravom možemo pitati zašto se ovaj resor Vlade Republike Srbije ne nazove – Ministarstvo za profit ili Ministarstvo za kapital. Deluje da bi to bilo bliže istini jer, pokazuje praksa, položaj radnika i radnica ljude iz ovog ministarstva apsolutno ne zanima.

Solidarnost smatra da je odgovornost svih građana i građanki da utičemo na poboljšanje uslova života i rada i ukazujemo na to da javne institucije ne rade dobro posao koji im je poveren ili ne rade u opštem interesu. Ako je za Ministarstvo za rad praktikovanje ovih demokratskih prava isto što i “sticanje jeftinih političkih poena” ispada da svi treba da ćutimo i trpimo kako ne bismo doveli u pitanje političku moć koja nas je dovela tu gde jesmo. Pitamo se i šta onda svojim odgovorom radi samo Ministarstvo koje se nijednom jedinom rečenicom ne osvrće na probleme koje smo adresirali, već se hvali apstraktnim brojevima i promoviše, moramo reći – potpuno pogrešne politike zapošljavanja koje dodatno degradiraju ionako urušeno radno zakonodavstvo.

Kada je reč o tržištu rada u našoj zemlji, podsećamo da je prema podacima Eurostata radništvo Republike Srbije najopterećenije u Evropi gledajući dužinu radnog vremena, dok drugi pokazatelji tržišta rada, koje Ministarstvo za rad retko analizira, pokazuju izuzetno loš položaj radnika i radnica: u januaru 2023. godine minimalna zarada je iznosila 40.480 dinara, dok je minimalna potrošačka korpa još u avgustu (na sajtu Ministarstva trgovine ne postoje noviji podaci) prebacila 45.000 dinara, a prosečna potrošačka korpa, koja više odgovara realnijim troškovima života u Republici Srbiji, je duplo veća. Ministarstvo za rad takođe propušta da pomene da je tržište rada u Republici Srbiji uokvireno posebnim zakonima i uredbama o radnom angažovanju, umesto da bude definisano Zakonom o radu, čime je umanjena mogućnost radnika i radnica da zaštite svoja prava. Umesto da Ministarstvo za rad radi na poboljšanju zakonske regulative i omogući nam da praktikujemo Ustavom garantovana prava na dostojanstven rad, ono podržava dalje fragmentisanje radnog zakonodavstva u prvacu koji je u potpunoj suprotnosti sa standardima Međunarodne organizacije rada čije su konvencije ratifikovane i u Republici Srbiji.

Posebno je zanimljivo to što se u svojoj reakciji Ministarstvo za rad hvali projektom “Moja prva plata” koji je, u stvari, očiti primer radne eksploatacije. Naime, za program “Moja prva plata” brojni pravnici osnovano tvrde da je neustavan. U pitanju je program koji podrazumeva radno angažovanje mladih mimo radnopravnih okvira, sa nadoknadom manjom od minimalne cene rada koju ne plaća poslodavac već budžet Republike Srbije, bez garancije da će i tako krnji ugovori biti produženi nakon devetomesečne eksploatacije. Mladi na ovom programu takođe nemaju ni pravo na ograničeno radno vreme, plaćeni odmor, plaćeni prekovremeni rad, dnevni i nedeljni odmor, plaćeno odsustvo… Ovakvi loši projekti čine osnovu promašenih politika koje mlade ostavljaju u nesigurnom položaju, sa nesigurnim i neuređenim radnim uslovima, bez mogućnosti da napreduju i izađu iz pozicije teško zapošljive kategorije koja je u većem riziku od siromaštva godinama unazad. Povrh svega, ovakvi programi uče mlade da je radna eksploatacija normalno stanje stvari, a to ne sme biti.

Za kraj, moramo podvući da je saopštenje koje je objavilo Ministarstvo za rad potpuno demagoško. Nakon što nas je juče primio državni sekretar imali smo veru da je otvoren put dijalogu o tome kako možemo unaprediti radne uslove u našoj zemlji, a dobili smo uveravanje da će samo Ministarstvo u narednom periodu dati odgovore na pitanja koja postavljamo. Poptuno suprotno, usledilo je saopštenje čiji je glavni motiv napad i prebacivanje odgovornosti. Nažalost, saopštenje je bezlično potpisano kao saopštenje Ministarstva za rad, pa mi s pravom i dalje pitamo – gde je ministar za rad, Nikola Selaković, dok radnici i radnice gube svoje živote?