Rad do groba

Sremska Mitrovica će u ponedeljak spustiti zastave na pola koplja u žalost troje radnika Healthcare Europe d.o.o. iz Rume koji su poginuli prilikom saobraćajne nesreće. Njihov radnički autobus prevoznika sa istorijom nepravilnosti i kršenja propisa – Sirmium Bus – sleteo je sa puta u blizini Jarka.

Kao i svaka nesreća, i ova se može pretvoriti u brojeve. Mogu se izneti činjenice kao što su da se 80 ljudi nalazilo u autobusu, i 39 je i dalje u bolnici, od toga 7 na intenzivnoj nezi. Da je dvoje poginulo odmah a da je jedna osoba podlegla ranama kasnije. Može se i navesti da je u Srbiji prošle godine (pre nastrešnice) Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u svom izveštaju za 2024 godinu (pre pada nastrešnice) nabrojalo 21 smrtnu povredu na radu, 1567 teških povreda na radu, 825 teških povreda pri dolasku ili odlasku sa posla i 12 070 lakih povreda.

Pa ipak, tragedija ovog slučaja, smatramo, leži u samo jednom broju, uredno stavljenom u zagrade kraj inicijala “D.K.” – 70. Privedeni vozač autobusa D.K. ima sedamdeset godina.

Ko je dozvolio da vozač na pragu osme decenije svog života ima vozačku dozvolu i zaposlenje? Kako se može očekivati od radnika kojem telo slabi i usporava da upravlja motornim vozilom te veličine sa preko 80 putnika? Još veće pitanje, za sve nas, leži u tome kako smo dopustili da čovek u poznim godinama mora i dalje da radi? Kakav je to društveni i ekonomski sistem koji smo uspostavili, ili koji smo dopustili da nam bude uspostavljen? Zar u ovoj zemlji baš toliko fali mladih radnika da stari moraju raditi do groba – ponekad svog, ponekad tuđeg?

Ne, sigurni smo da to nije slučaj. Istina je da je starije jednostavno lakše eskploatisati. Suočeni sa penzijama koje su sasvim nedovoljne za održavanje čak i osnovnih životnih uslova, mnogi stariji ljudi bivaju primorani da rade. Nemaju izbora, i samim time ne mogu birati uslove svog zaposlenja. Dostojanstvo i zasluženi odmor nakon decenija radnog veka biva im oduzet.

D.K. je sada u pritvoru. Kao i u drugim slučajevima nemara i ljudske greške, nije neizvesno da će ga pronaći krivim. Međutim, tužilaštvo će po pravilu naći da je poslednja karika lanca ta koja je bila nasjlabija. Tu gde se odgovornost počinje i završava. Ono ne može obuhvatiti istinsku nepravdu koja prožima naše društvo. Oktroisana svemoć privatnika nad životima svojih radnika koja uvek brani vlasnike i njihov kapital, i uvek biva na štetu radnika.

Tri života završila su ispod neke crte prihvatljivog rizika. Sva je šansa da neće biti poslednji životi dati zarad nemarnosti onih koji imaju mnogo nad onima koji jedva da imaju išta. Ovo će se nastaviti ma koliko puta inspektori budu delili prekršaje ili hapsili individualne radnike. Radnici ove zemlje drže nepravedan, težak sitem na svojim ramenima. Kada sistem postane sasvim pretežak za izdržati, njegovi uslovi nemogući za trpeti, oni pokleknu, i postanu još jedna u nizu naizgled nepovezanih tragedija koja se obeleži danom žalosti i jednokratnom pomoći porodicama. Ali sistem se nastavlja – sve dok ili ne pokleknemo svi, ili ga ne promenimo.

Adam Kovač

Radna grupa za radna i socijalna pitanja