Ljudi sve teže zadovoljavaju zdravstvene potrebe koje postaju sve skuplje. Država mora hitno da zauzda privatni zdravstveni sektor i njegove delove podredi izlasku iz najveće zdravstvene krize sa kojom se Srbija suočava.

Poslednji talas epidemije COVID-19 je ujedno i najteži sa kojim smo se do sada suočili. Svakog dana, prema zvaničnim podacima, od posledica zaraze umre preko 50 naših sugrađana i sugrađanki. Nezvanično, što priznaju čak i članovi kriznog štaba, taj broj je znatno veći. Kolaps u kojem se nalazi naš zdravsveni sistem odnosi i živote ljudi koji nisu oboleli od kovida jer im je pristup zdravstvenim ustanovama ograničen. Vlast se pravi luda i brine o pukim brojkama o navodnom ekonomskom rastu koji je postao važniji od života ljudi. Nove mere u cilju zaštite stanovništva se ne donose, a o poštovanju postojećih se niko ne stara.

O zdravlju ljudi još jedino brinu zdravstveni radnici i radnice koji su premoreni i kojih nema dovoljno pošto vlast godinama unazad nije ništa činila kako bi se poboljšao njihov položaj, već je činila sve kako bi ih navela da napuste našu zemlju.

Dok se sve veći deo javnog zdravstvenog sistema prebacuje u „kovid“ režim privatnici trljaju ruke. Kako bi sačuvali svoje, i zdravlje svojih porodica, sve veći broj ljudi je prinuđen da se obrati privatnim zdravstvenim ustanovama i ordinacijama u kojima su paprene cene – privatne laboratorije niču na sve strane, dok se u ordinacijama često ne izdaju ni računi – ko i kako kontroliše podivljale cene u privatnom zdravstvu? Dok javni zdravstveni sistem trenutno ne može da ih „primi“, pacijetni od svojih lekara redovno dobijaju „preporuku“ da analize i preglede urade u privatnim laboratorijama i domovima zdravlja. Ipak, najveći broj ljudi nije u mogućnosti da priušti tretmane u privatnom zdravstvenom sistemu i ostaje uskraćen u ostvarivanju svog prava na lečenje.

Kako bi se prevazišla trenutna zdravstvena kriza država mora pod hitno da delove privatnog zdravstva podredi javnom zdravstvenom sistemu. Cene usluga moraju biti kontrolisane, a ne prepuštene tržišnoj stihiji. Privatne klinike, laboratorije i ordinacije bi morale da obavljaju deo onih redovnih aktivnosti koje trenutno javno zdravstvo, u potpunosti posvećeno borbi sa pandemijom, nije u mogućnosti da obavlja, a sve to za građane i građanke mora biti dostupno, nezavisno od njihovog imovinskog statusa. Teret krize ne smeju da snose samo zdravstveni radnici i radnice iz javnog sektora, a nečija bolest i muka ne smeju da budu nečija prilika za ostvarivanje profita.

Marko Miletić