Prosvetni radnici Srbije su za danas najavili prostest ispred svog ministarstva, koje je poslednjih decenija, nažalost, sve manje i manje zaista njihovo. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, kao i zakonodavna vlast uopšte, pokazuju jasnu tendenciju obezvređivanja rada prosvetnih radnika, a time i ulogu obrazovanja u našem društvu.
Pored paradoksalne situacije u kojoj su se našli radnici u Srbiji koji rade najviše u Evropi dok su istovremeno najmanje plaćeni i ne mogu da obezbede dostojanstvene uslove za život, prosvetni radnici su akteri jos jednog apsurda – iako čine najobrazovaniji deo javnog sektora, dobijaju sve manje i manje zarade u odnosu na ostale zaposlene u istom sektoru. Obećanja države o uvođenju platnih razreda kojima bi se ispravila dugogodišnja nepravda pokazala su se jalovim i upitno je da li će biti ispunjena sve dok aktuelna vlast bude odlučivala o tome.
Obezvređivanje angažovanja prosvetnih radnika se pojačava novim merama kojima je predviđeno spajanje nastave za učenike od petog do osmog razreda u školama sa manje učenika, sa ciljem da što manji broj nastavnika preuzme što više učenika, odnosno da svi zajedno za svoj rad budu što je moguće manje plaćeni. To je upravo suprotno od višegodišnjih sindikalnih zahteva prosvetara koji su tražili smanjenje broja učenika po odeljenju pre svega u cilju poboljšanja kvaliteta nastave i dobrobiti đaka.
Aktuelna pandemija dodatno je ogoglila slabosti obrazovnog sistema, pa su se nastavnici suočili sa novim problemima: od neposedovanja adekvatne tehnologije kako samih nastavnika tako i učenika, preko dodatnog vremena koje su morali da ulože pripremajući različite vrste materijala za rad sa učenicima, sve do instrukcija nadležnog ministarstva u vezi sa organizovanjem nastave koje su često bile nedovoljno jasne, kontradiktorne ili neblagovremene.
Ne sme se izgubiti iz vida da se prosvetari ne bore samo za bolje uslove rada i veće zarade, iako bi ovi zahtevi bili legitimni i vredelo bi ih podržati čak i kada bi iskljucivo dobrobit prosvetnih radnika bio njihov cilj. Njihova borba je više od toga, čak i više od borbe da naša deca dobiju kvalitetno obrazovanje – njena suština je da obrazovanje ponovo zadobije mesto u društvu koje mu pripada, a koje mu je dugogodisnjom sistemski ustrojenom nepravdom i zanemarivanjem oduzeto.
Zbog toga još jednom moramo solidarno stati uz prosvetne radnike i bezrezervno podržati njihove zahteve. Takođe moramo pozvati i sve prosvetne sindikate da se ujedine u borbi za bolji položaj prosvetara. Degradirani obrazovni sistem kojim nisu zadovoljni ni zaposleni, ni roditelji, ni đaci se mora menjati tako da se obezbedi jednak pristup obrazovanju za sve, adekvatna nadoknada za za zaposlene u prosveti i bolji uslovi rada, ali i revidiranje nastavnih planova i programa i unapređenje saradnje obrazovno-vaspitnih ustanova sa porodicom i institucijama u skladu sa potrebama učenika. Nažalost, dosadašnji postupci aktuelne vlasti pokazuju potpuno suprotne tendencije a promena je moguća samo ukoliko svi budemo ujedinjeni u ovoj borbi – kako sindikati, tako i roditelji i svi oni koji se bave obrazovanjem i radom sa decom i mladima.
Takođe, moramo još jednom skrenuti pažnju da prosvetarski zahtevi gotovo sigurno neće biti ispunjeni sve dok ne smenimo aktuelnu vlast tako da je, kako za prosvetne radnike tako i za sve nas, od životnog značaja da svi zajedno u što većem broju izađemo na izbore trećeg aprila i učinimo promene mogućim.
Jednostavno moramo!
