Milena Kovač: Radno mesto kao uporište borbe protiv patrijarhata

Radnice i radnici provode trećinu svog života (manje ili više) na radnom mestu. Na njemu obezbeđujemo našu i egzistenciju naših porodica. Na radnom mestu smo neretko i ugroženi zbog dispariteta u moći između radnika, kojem sve zavisi od radnog mesta, i vlasnika firme, koji može okončati radni odnos bezmalo proizvoljno. Međutim, žene su u ovom pogledu dodatno ugrožene, jer pored materijalnog pritiska potpadaju i pod udar mizoginije svojih nadređenih. Pošto je naći drugi posao često vrlo teško, posebno ako se prethodni radni odnos završio otkazom, žene često trpe svakojake povrede svog dostojanstva, koje uključuju materijalnu i polnu diskriminaciju.

Ovo može imati formu ,,bezazlenih” pitanja tipa ,,Da li planiraš trudnoću u narednom periodu?”, neprikladnih komentara i zahteva vezanih za izgled i oblačenje, nižih plata za ista radna mesta ili ograničenje na “ženske poslove”, pa i do otvorenog seksualnog uznemiravanja.

Ovaj problem je sveobuhvatan i svakako nije ograničen samo na radno mesto. Istraživanja ukazuju da su fizički i seksualni napadi na žene značajno učestaliji nego prema muškarcima, da se češće zataškavaju i ne dobiju sudski epilog. Preciznije, po istraživanju Svetske zdravstvene organizacije, jedna u tri žene je doživela seksualno nasilje ili nasilje od svog partnera.

Ali, na radnom mestu, već postojeća eksploatacija radnica i njihov slab položaj u odnosu na kapitaliste postaje uparen i pojačan, a imperativ da se samo “ćuti i trpi” biva još jači. A da je društvo i te kako spremno da se ovaj problem samo “ćuti i trpi” govori i zaključak Tijane Milošević, više savetnice Povrenika za zaštitu ravnopravnosti, koja svoj statistički izveštaj o nasilju nad ženama zatvara sa konstatacijom da su u Srbiji ,,izuzetno jaki procesi patrijarhalizma i marginalizacije žena”. Ova konstatacija postavlja se tek tako, kao da je u pitanju loša sreća ili ,,viša sila” na koju se ne može uticati. Planovi za promenu ostaju negde u etru, nepostojeći, ograničeni na neku neodređenu edukaciju/obrazovanje, bez suočavanja sa materijalnim preduslovima ove diskriminacije.

Afere (poput one sa bivšim ministrom Grčićem) se zataškavaju, komentari (poput Gašićeve opaske novinarki o klečanju) zaboravljaju, a žene ostaju povređene i ponižene. Za njih se čak i zna, dok se za mnoge druge priče po svim mestima u Srbiji gde rade naše koleginice – sekretarice, spremačice, kasirke itd.- ostaju zauvek neispričane. Ne postoji čak ni centralna evidencija podataka o nasilju nad ženama, a prepoznavanje femicida kao zasebnog krivičnog dela i dalje čeka da ugleda svetlost dana, iako je u susednoj BiH to već implementirano.

Rešenje nije moguće u sistemu koji trenutno živimo jer sistem odbija da prepozna da počiva na postulatima eksploatacije. Svi zavisimo, celo društvo, od dobre volje onih koji imaju, da nama koji nemamo omoguće iole normalan život. Te dobre volje naravno nema, već oni aktivno šire i podrivaju svaku formu društvenog sukoba osim onog koji bi njih ugrozio, dakle svakako im odgovara i mizoginija, i homofobija, i međunacionalna i međurasna i međuverska mržnja. Sve zarad toga da krivci nikada ne budu oni koji poseduju kapital, već da uvek to bude neko drugi. Žene, nažalost, u takvom sistemu, mogu da se samo nadaju kakvom prosvetljenom muškarcu koji će im pružiti jednakost, umesto da imaju sopstvenu materijalnu autonomiju i da je zahtevaju.

Milena Kovač