Solidarnost: Zašto bi kontrolu i upravljanje nad NIS-om trebalo poveriti zaposlenima

Pitanje ko treba da upravlja velikim i strateškim kompanijama poput Naftne industrije Srbije (NIS)
jedno je od ključnih društveno-ekonomskih pitanja današnjice. U zemlji u kojoj energetika direktno
utiče na političku stabilnost, ekonomski razvoj i životni standard građana, način upravljanja NIS-om
prevazilazi okvire poslovne politike i ulazi u sferu javnog interesa.

Iskustvo poslednjih decenija u Srbiji pokazuje da poverenje u državnu upravu kao pouzdanog
menadžera velikih sistema gotovo da ne postoji. Česta politizacija upravljačkih pozicija, rizici
korupcije i kratkoročne populističke odluke ostavljaju veoma malo prostora za verovanje da država
može dugoročno i odgovorno da vodi ovako kompleksan sistem. S druge strane, ni privatizacija
strateških resursa ne uliva sigurnost, posebno jer postoji opravdana sumnja da će interes privatnog
kapitala, ma odakle dolazio, biti uvek usklađen sa javnim interesom građana Srbije.

Nasuprot tome, postoji jedna zainteresovana grupa čiji se interes najdirektnije poklapa sa interesom
stabilnog, efikasnog i održivog funkcionisanja NIS-a — sami zaposleni. Oni koji svakodnevno
obavljaju operativne poslove, koji trpe posledice loših odluka i koji najbolje poznaju unutrašnju
dinamiku kompanije, ujedno su i oni koji imaju najveću motivaciju da preduzeće dugoročno
napreduje.

Model radničke uprave kao održiva alternativa

Jedan od potencijalnih modela koji bi mogao da obezbedi odgovorno upravljanje, stabilnost
poslovanja i zaštitu javnog interesa jeste transformacija NIS-a u složenu zadrugu u vlasništvu
zaposlenih. Prema predlogu, imovina NIS-a bi se prethodno nacionalizovala, ali ne kako bi se
vratila pod punu kontrolu države, već kako bi se stavila na dugoročno korišćenje — na primer, kroz
pravni institut plodouživanja u trajanju od 99 godina.

Takav aranžman imao bi nekoliko ključnih prednosti:

• Imovina ostaje u javnom vlasništvu, čime se sprečava njeno otuđenje, rasprodaja ili
  pretvaranje u privatni monopol.
• Zaposleni stiču realnu i operativnu kontrolu nad upravljanjem, što smanjuje mogućnost
  političkih ili komercijalnih zloupotreba.
• Motivacija za efikasnost i razvoj postaje neposredna, jer su oni koji o tome odlučuju
  ujedno i oni koji direktno osećaju posledice svojih odluka.

Organizacija kroz mrežu radnih zadruga

S obzirom na kompleksnost NIS-a, logično je da se kompanija organizuje kao sistem povezanih
radnih zadruga. Svaka poslovna i funkcionalna jedinica — od istraživanja i proizvodnje nafte do
rafinerija, logistike, maloprodaje i energetskih projekata — mogla bi da funkcioniše kao zasebna
radna zadruga. Sve zajedno činile bi „zadrugu zadruga“, odnosno složen zadružni sistem koji bi
preuzeo ulogu jednog velikog korporativnog organizma i kroz aražaman dugoročnog plodouživanja
bio partner državi.

Ovaj model je u skladu sa praksom najuspešnijih kooperativnih ekonomija u svetu, poput
Mondragona u Španiji, i omogućava:

• demokratsko odlučivanje,
• smanjenje hijerarhijske neefikasnosti,
• transparentno upravljanje finansijama,
• veću otpornost na eksterne političke i tržišne šokove.

Zaštita javnog interesa kroz ograničenja plodouživanja

Pravni okvir plodouživanja obezbedio bi da imovina NIS-a ostane zaštićena. Zadruga bi njom
mogla da upravlja, koristi je i razvija, ali ne bi imala pravo da je proda ili založi pod hipoteku bez
saglasnosti države. Time se postiže ravnoteža:

• zadruga ima operativnu autonomiju,
• država ima mehanizme kontrole nad sudbinom imovine,
• građani dobijaju garanciju da resurs od strateškog značaja neće biti izgubljen ili rasprodat.

Zašto je ovo u interesu Srbije?

Energetska bezbednost je jedan od stubova savremene države. NIS, kao najveći energetski sistem u
zemlji, utiče na gotovo sve segmente privrede. Predaja upravljanja kompanijom u ruke zaposlenih
ne bi bila eksperiment, već racionalan odgovor na višedecenijske probleme koje nisu rešili ni država
ni privatni kapital.

Ovaj model javno-zadružno partnerstva odnosno zadružna uprava, u kombinaciji sa jasnim
pravnim ograničenjima i javnim nadzorom, nudi stabilnost javne imovine i demokratsku kontrolu
onih koji zaista stvaraju vrednost.