Kada govorimo o Beogradu kao gradu solidarnosti, govorimo o mestima na kojima se okupljamo, susrećemo i razmenjujemo ideje. Govorimo o mestima na kojima se deca obrazuju i odrastaju. Zadovoljenje ovih osnovnih potreba nije i ne sme biti privilegija samo onih koji su u stanju da za njih plate, to je ono što nam svima kao građanima i građankama pripada.

Šetališta, parkovi, stambene zgrade, igrališta, škole, vrtići, fakulteti, domovi zdravlja, bioskopi, pa čak i groblja, sva ta mesta koja bi trebalo da budu mesta okupljanja i deljenja, postala su mesta razmetanja malobrojnih bogatih i ponižavanja onih siromašnijih.

Naš cilj je da Beograd postane grad solidarnosti!

Pravo na stanovanje, na srećno detinjstvo, na obrazovanje, na zdravstvenu negu, na sportske i kulturne aktivnosti… ne sme biti privilegija imućnih – to je nešto što nam svima, kao građanima i građankama pripada. Uloga državne i gradske uprave jeste da nam to obezbede. A ako to ne rade, onda se moramo zapitati – čemu služe.

Umesto podizanja luksuznih vila funkcionera iz vlasti i njima bliskih ljudi, umesto zatvorenih kvartova u kojima se pere novac sumnjivih investitora, treba nam socijalno stanovanje, koje odgovara potrebama većine ljudi, običnih građana ovog grada.

Vrtići i škole se ne smeju nazivati besplatnim ili subvencionisanim ako se svaka aktivnost osim osnovne nege i ako se svaki udžbenik plaća. Umesto toga, udžbenici moraju biti besplatni, kao i zdrave užine za đake i edukativne aktivnosti za svu decu.

To nije spisak želja, to je obaveza grada. To sve možemo da uradimo zajedno. Samo od poreza na zarade koji u značajnom delu ostaje gradu Beogradu, kao i od uvećanja određenih naknada većina ovih stvari može da se realizuje.

Beograd može biti grad solidarnosti koji podstiče zajedništvo i jednakost među ljudima.