Nacrt Zakona o radnoj praksi: Još jedan korak ka robovlasništvu

Srbija je zemlja vrednih radnika i radnica. Radništvo naše zemlje provodi među najvećim brojem radnih časova u proseku u čitavoj Evropi. Radimo više i od “vrednih i disciplinovanih” Nemaca, i od kolektivne Zapadne Evrope, i naravno i od izvedenog proseka EU. Već preko deceniju bivamo ubeđivani da je ukidanje radničkih prava zapravo nasušna potreba naše države, njen jedini način da se iskobelja iz dugova nastalih jer ne radimo dovoljno. Naravno, u pitanju je pokušaj produžavanja ili čak i povećavanja već ionako neodrživih razmera pljačke kojoj smo izloženi u poslednjih 30 godina.

Ova podla višedecenijska kampanja najzad je dovela do toga da radnice i radnici, a posebno oni mladi i neiskusni, u Srbiji ne misle da išta smeju da traže ili da pitaju, pa da se vlast dobila krila da u javnu raspravu uvede ovakav nacrt zakona o radnoj praksi. Ovaj predlog zakona predstavlja svojevrsni iskorak u besramlje i predstavlja izuzetno ozbiljan napad na sve one koji rade da bi živeli.

Ovaj zakon se nominalno tiče naših najmlađih radnica i radnika – 15 do 30 godina. Da, dobro ste pročitali, 15. On se predlaže, kako se u uvodu Nacrta naglašava, da se ,,steknu praktične veštine i iskustva kroz radnu praksu” i to ,,u cilju unapređenja zapošljivosti, odnosno stvaranja mogućnosti za zapošljavanje i samozapošljavanje”. Pod opravdanjem da je u pitanju “radna praksa”, praktikantima se dodeljuje mentor. Oni rade puno radno vreme, ali primaju samo 60% osnovne zarade, a pritom u toku šest meseci rada nemaju pravo na bolovanje, pošto i nisu u radnom odnosu. Dakle, uvodi se kategorija radnika i radnica za koje Zakon o radu ne važi, za koje prava radnika na bolovanje ne važi, i koji biva plaćen svega 6/10 svoje pošteno zarađene plate. Uz to, pošto osnovica u privatnim firmama varira od zaposlenog do zaposlenog i predstavlja strogo čuvanu tajnu, vrlo lako može doći do situacije gde se praktikant zapošljava na radno mesto za koje je predviđen minimalac, pa biva plaćen još manje.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja navodi da je praktikantu tako omogućeno da bude plaćen, a da stekne potrebna znanja i iskustva za rad u budućnosti i da je ovaj nacrt jedan od predloga za rešavanje problema nezaposlenosti i dugog čekanja na prvi stabilan posao kod mladih. To naravno uopšte nema smisla. Uništavati nezaposlenost preduzimanjem hrabrog koraka ka uvođenju ropstva se čini poprilično poražavajućim, čak i za ovakvu vlast.

Podsećamo da ne postoje dve kategorije, tri kategorija ili šest kategorija radni[tva. Radnik  ili radnica je svako ko zarađuje za život svojim, a ne tuđim radom I ma koliko svako od njih imao godina, iskustva, ili platu, ovakav napad na osnovne principe i prava radništva predstavlja napad na sve nas. Ovaj pokušaj da se mladosti oduzme pravo da zarade svojim radom, pozivajući se na manjak iskustva bez uvažanja omladinske energije i upoznatosti sa najnovijim znanjima svojih oblasti delovanja, nije napad samo na mladost, već na sve nezavisno od godina starosti. Zakon već predviđa jednu kategoriju radnika sa manje prava, to su radnici koji rade pod ugovorima o privremenim ili povremenim poslovima ali to našim zakonodavcima kao da nije dovoljno, potrebno je osmisliti što više načina da se različite kategrije radnika i radnica obesprave, da nas podele kako bi izgubili svest o tome da svi imamo ista radna prava nezavisno od pola, godina starosti ili tipa radnog mesta na kome smo zaposleni.

Ovakav atak na radnička prava mora biti zaustavljen zajedničkim, organizovnaim delovanjem cele radničke klase. Samo solidarni smo jaki!

Milena Kovač