Miloš Vojinović: Kraj iluzija o investitorskom zapošljavanju

Nakon što je nemačka kompanija Leoni zatvorila fabriku u Malošištu otpustivši 1900 radnika, sada nakon svega par dana to je učinio i britanski Aptiv u Zaječaru. Proizvodni pogon je po kratkom postupku zatvoren i 500 radnika je ostalo bez posla.

Osim što ove dve multinacionalne korporacije vezuje ista delatnost – proizvodnja kablova, vezuje ih takođe i surova eksploatacija radnika kroz mobing, niske plate i iscrpljujuće radne uslove uz gušenje svakog pokušaja sindikalnog organizovanja. Kod ozloglašenog Leonija je zabeležen i smrtni slučaj – radnica kraljevačke fabrike Danka Radović je pre dve godine preminula nakon iscrpljujećeg prekovremenog rada i povreda zadobijenih na radnom mestu.

Zaječar je opština koja broji oko 47.000 stanovnika. 500 radnika je oko 1% stanovnika opštine koji, pa eto tek tako, u jednom danu ostaju bez svojih radnih mesta i izvora prihoda. Ako uzmemo u obzir da mnogi od ovih radnika i radnica imaju decu ili su jedina plata koja izdržava njihove porodice, dolazimo do procene da se oko 3% stanovnika opštine upravo suočava sa ozbiljnim egzistencijalnim problemima. Drugim rečima, opština Zaječar je u samo jednom danu postala siromašnija za 3%.

A u slučaju Leonija koji napušta opštinu Doljevac, situacija je još nategnutija. Opština broji tek oko 17.000 stanovnika, pa otpuštanje 1900 radnika predstavlja već ozbiljan uvod u ekonomski kolaps za Doljevac i okolne opštine. Ovakvi ekonomski šokovi posledično izazivaju i demografske poremećaje, pa se svakako može očekivati pogoršanje ionako već negativne demografske slike, tj. još veći odliv stanovništva iz ovih opština, “trbuhom za kruhom”.

Država i lokalne samouprave nemaju nikakve strateške odgovore na ovakve situacije “iznenadnih” ekonomskih katastrofa niti ih zanima da zaštite stotine radnika i njihove porodice. Ne postoji nikakav realan plan zapošljavanja i pomoći otpuštenima, i po običaju se sve svodi na banalna upućivanja na biro rada – gde se na bilo kakav posao čeka mesecima ako se uopšte i dočeka. Ako čak i to, jer otpušteni radnici su najčešće potpuno ignorisani i prepušteni sami sebi da se snađu kako znaju i umeju.

U kratkom zvaničnom saopštenju Aptiva bez blama stoji “Nastavljamo da optimizujemo naše poslovanje u skladu sa dinamičnim globalnim tržištem. S tim ciljem, zatvorićemo našu fabriku u Zaječaru”. Dakle, cirkus napušta mali grad na istoku Srbije, otisnuće se ko zna gde u svet da nađe svoju tržišnu sreću u nekoj zemlji koja mu nudi još jeftiniju radnu snagu i veće subvencije. Ne hajući za 500 radnika, bez snošenja ikakve društvene odgovornosti i posledica, jer sve je “usklađeno sa lokalnim zakonima i propisima o radu”.

Umesto tužbi i sankcija prema kompanijama koje napuštaju Srbiju oštećujući radnike i lokalne zajednice, država ćuti a ugovori sa kompanijama nisu ni transparentni za javnost. Sve ovo je rezultat nepostojanja bilo kakve ekonomske politike u prethodnih 30 godina osim imperativa u privlačenju stranih kompanija. Država je samim tim godinama srozavana na nivo primitivnog birokratskog aparata koji štiti privatne interese stranih kompanija i podilazi im davanjem ogromnih subvencija.

Rešenja za ovakve situacije takođe postoje – postoje mnogobrojni modeli kolektivizacije koji bi se mogli primeniti prema odlazećim kompanijama i kojima bi se vlasništvo privatnika prenelo na radnike a fabrike ostale državi i lokalnim zajednicama na raspolaganju. Umesto ulaganja napora za pregovaranja u ovom smeru i isticanja ovakvih zahteva gazdama odlazećih kompanija, država ćuti. Država ćuti jer su joj kolektivističke ideje anatema i tabu, ali ne i nepoznanica – budući da je radnička klasa ovde znala za bolje živeći u sistemu u kojem je postojalo radničko samoupravljanje. Sistem koji je država oduzela radnicima tokom 90-ih. Država sada ćuti, isto kao što je ćutanjem normalizovala eksploatisanje, mobing pa čak i smrt radnika dok su ove kompanije bile ovde i uživale u subvencijama i poreskim olakšicama.

Leoni i Aptiv su samo dva od preko 25 “investitora” koji se povlače iz Srbije i zatvaraju radna mesta, i ovaj trend će se svakako nastaviti tako da 2025. se može smatrati i godinom konačnog pucanja balona iluzornih i štetnih politika zasnovanih na mitu o “stranim investitorima koji nam obezbeđuju nova radna mesta” i “budućnost naše dece”.

Na nama je da se duboko zapitamo kako smo se od društva koje je pažljivo planiralo svoju privredu i održivi razvoj uz poštovanje radničkih prava i autonomija radničkih kolektiva, kako smo prešli “s konja na magarca” i stigli do potpuno deregulisanog društva gde je egzistencija radnika, lokalnih zajednica pa i čitava ekonomija zemlje prepuštena pukom slučaju i data na milost i nemilost stranim kompanijama i njihovim putujućim radnim logorima.

Primeri Leonija i Aptiva savršeno predstavljaju realnost ekonomskog sistema u kome živimo već više od 30 godina, ilustrujući svu njegovu trulež i apsurdnost. Zaista, u 2025 teško da iko pri zdravoj pameti veruje da je proizvodnja i motanje kablova nama neko nedostižno čudo savremene tehnologije, a posebno uvredljivo i društveno neodgovorno je ponašanje države koja ekonomsku egzistenciju čitavih opština i lokalnih zajednica usmerava na ovakve oportunističke i pohlepne strane kompanije.

Kao da mi nikada nismo imali elektrotehničke stručnjake niti fabrike kablova. Konkretno, u jugoistočnoj Srbiji smo imali barem dve fabrike, “EI Niš” i fabrika kablova “Moša Pijade” u Jagodini i obe su bile samo jedna od mnogih javnih preduzeća koja su pružala radna mesta stanovništvu i ekonomsko funkcionisanje lokalnih zajednica. Jagodinska fabrika je bila i najveći proizvođač kablova u SFRJ i izvoznik na inostrana tržišta. Ovaj industrijski gigant je izgradila društvena solidarnost omladinskih radnih akcija a krenuo je sa radom 1955. godine. Svoje zlatno doba poslovanja doživljava sredinom 80-ih postižući rekorde u proizvodnji i izvozu, da bi samo deceniju-dve kasnije potpuno nestao u mulju ratnih stanja, sankcija i privatizacionih pljački.

2025 je godina metastaze politika stranih investicija, kada postaje neophodno raskrstiti sa ovim štetnim ekonomskim modelom i što pre ga poslati u istoriju. Iako će neminovno nastupiti period krize nakon napuštanja stranih “investitora” za njima ne treba žaliti već vraćati pojmove kolektivizacije, radničkog samoupravljanja i održivog razvoja u praksu. Na kraju krajeva, neoliberalni ekonomski model, koji se nekoliko decenija nadobudno predstavljao kao rešenje bez alternative sada doživljava svoj krah, ne samo u Srbiji već i globalno. Alternative, sada su svakako postale neminovnost, a pravac će prirodno morati da ide u smeru – kolektivizma. Naša prednost je što imamo bogatu tradiciju kolektivizma i radničkog samoupravljanja koju možemo da revitalizujemo, iz koje možemo učitii i lakše doći do pravednijih ekonomskih rešenja koja će služiti izgradnji samoodrživih i autentično lokalnih privreda. Na nama je da ovaj diskurs vratimo u igru.

Miloš Vojinović