Besomučna pljačka Instituta za ratarstvo i povrtarstvo: radnici na rubu egzistencije

Institut za ratarstvo i povrtarstvo je dugi niz godina predstavljao cenjenu naučnu instituciju od nacionalnog značaja. U Jugoslaviji je, zajedno sa sličnim institutima u drugim saveznim republikama, Institut za ratarstvo i povrtarstvo radio na očuvanju domaćih vrsta semena i, na osnovu njih, na proizvodnji hibrida. Ovaj proces, koji ima nesaglediv značaj za modernizaciju i održivost poljoprivrede u našoj zemlji, izuzetno je težak. Pored visoke stručne spreme naučnog osoblja, on zahteva i mukotrpan fizički rad u svim vremenskim uslovima, kao i izlaganje opasnim i otrovnim materijama. Ogledna polja na kojima se hibridi testiraju moraju se obrađivati čitavu deceniju da bi se utvrdila uspešnost semena. Ono što ovaj institut danas predstavlja jeste primer kako je privatizacija omogućila besomučnu pljačku višedecenijskog društvenog nasleđa nastalog znanjem i trudom čitavih generacija.

Užasno stanje Instituta za ratarstvo i povrtarstvo ogoljeno je pred javnošću zahvaljujući dvema jednodnevnim štrajkovima radnika ovog preduzeća. Dok radnici Instituta u velikoj meri primaju platu kojom jedva obezbeđuju egzistenciju, novac odlazi na fiktivna radna mesta, a dug preduzeća popeo se na 15 miliona! Institut ovu sudbinu doživljava pod upravom direktorke dr Dragane Latković, potpisnice podrške listi Aleksandra Vučića i česte gošće portala i spotova Srpske napredne stranke.

Nakon uvođenja slobodnog tržišta, visokoškolovani, ali zanemareni kadar Instituta masovno ga je napuštao, odlazeći u privatne firme, poput američkog Pioneera. Ogledna polja i skladišta zatvarana su u procesu nekompetencije koja se graniči s namernom sabotažom.

Ovo je priča Instituta i njegovih radnika, ali istu mogu ispričati i radnici mnogih drugih zatvorenih ili devastiranih preduzeća poslednjih trideset godina. Srpska napredna stranka, kao i Demokratska stranka pre nje, nastavila je da radnike gura do ruba gladi i da uništava višedecenijsko naučno nasleđe u procesu društvene samokanibalizacije. Čak i tri decenije kasnije, nezasite elite na vlasti i dalje otkrivaju nove granice opšteg dobra koje mogu da opljačkaju. Ostavši bez fabrika, njihova pljačka sada je dosegnula i naše zdravstvene i obrazovne institucije, a uskoro će stići i do nacionalnih parkova i reka.

Zahtev radnika Instituta je jednostavan – svi moraju moći da žive od svog rada. Činjenica da je to zahtev koji se mora izboriti obustavom rada i štrajkom, i da za isti radnici moraju trpeti pretnje nasiljem, nedopustiva je. Pravedno društvo u kojem radnička klasa ima garantovano ljudsko dostojanstvo nije ni utopija ni lepa uspomena, već imperativ ka kojem svi moramo težiti. Na ulicama, na radnim mestima, u učionicama i institucijama – solidarno.

Adam Kovač

Radna grupa za radna i socijalna pitanja